“Bićete odgovorni za konc-logore u ovoj zemlji, a vi ste samo posledica.”

Uskoro se navršava 26 godina od skandala na predstavi “Sveti Sava” u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Naci-šovinizam je uveliko divljao u Jugoslaviji i meni se, kao dečaku, u sećanje najjače urezao prizor odraslih ljudi, glumaca iz Zenice, kako plaču na sceni pred punom salom. Kakve su to reči koje na suze nateraju zrele, ostvarene osobe koje mrava ne bi zgazile?

Nisam umeo to jasno da artikulišem ali sam shvatio.

Ko se ne seća, tom su prilikom maloumni, izmanipulisani ljudi osetili potrebu da sa scene nečega što se zove “Jugoslovensko” oteraju glumce iz Bosne i Hercegovine. Da se ne lažemo, nije problem BiH, problem su verovatni nesrbi i nehrišćani, nedostojni lika i dela princa Rastka Nemanjića. I tu me je strefilo, ta reč “verovatni”. Vidite li primordijalni zločin koji nosi u sebi?

Džaba su Aleksandar Berček i Branko Cvejić molili nesoj. Džaba je Žarko Laušević, kao Sveti Sava, pričao u vetar i ni kriv ni dužan u očima monstruma poništavao crnogorski identitet kao naroda i danas – nacije. Glumce su zapljuskivale sve one reči koje, slično “verovatnim”, nose crni oblak u kome divlja sve osim kiše. “Lobi”, “zavera”, “tajni plan”, “nemate vi pojma ali ima ko zna”, “naivci”…

Stvarno smo naivni. Svi mi, gubitnici rata i ovoga što nam se dešava nakon Dejtonskog mirovnog sporazuma.

Sabrao sam utiske nakon novosadskog mitinga Srpske napredne stranke i neću se latiti grubih reči. Jasno, teško mi pada što ta farsa košta puno. Krivo mi je zato što srpski filmovi nemaju tako lepu opremu na setu i što dnevnice i hranu nisu dobili ljudi koji zbilja nemaju šta da jedu. Jednako mi je loše zato što je miting sve samo ne novosadski i što se lavina laži nezaustavljivo kotrlja do besvesti i nazad. Ipak, najviše mi je žao ljudi.

foto: rtv.rs                                                     Daleko od očiju…

Proveo sam neko vreme s njima, mitingašima. Ne biste verovali koliko bi mi lako bilo da ih izvrgnem ruglu, a opet, to je moj narod, kog zapišavanjem neću pomeriti s mrtve tačke razuma. S druge strane, oni neće pročitati ovo i sve da to i učine sumnjam da bi se oni i ja našli makar na polovini puta, gde istina najčešće živi.

Njihove cipele i oči vape za predsednikom kakav je Tomislav Nikolić. Nemojte se zavaravati, to je brižljivo negovano i zapuštano, kako vam milije. Njihov jezik je mesto gde se naš premijer najbolje snalazi, dok u držanju iščitavam ofucane ruine kojima, dok su bili mladi lavovi, polusvet sa bine ne bi tako lako prodavao maglu. A onda je zakucala glad, za svim.

Pod svodom oslobađajuće presude Vojisavu Šešelju, direktnom inicijatoru nacističkog vodvilja u sali JDP-a 1990, na novosadskom trgu nanovo nam je servirana porcija oslobađajuće istine. Cipele, oči, jezik i držanje o kojima pišem nisu videli dovoljno sveta, spoljašnjeg i unutrašnjeg, da bi s prezirom mahnuli ka bini s koje se sliva blagostanje. Narod u načelu dobar, a kritično neobavešten, provereni recept za katastrofu u svakoj zemlji na Planeti.

Svaki rat vredan sećanja počinje i završava se u kulturi. Utamniči jednu reč ili slajd i na pola si puta do pune puške u rukama nepismenog. Sloboda i lepota su penicilin za zlo. To je Slobodan Milošević instinktivno znao jako dobro, a znaju i ovi.

Zato ljudi koje volim neprestano drve o važnosti obrazovanja i kulture, po ceni da ispadnu Kasandre u društvu. Svi im odmahuju rukama. Onda Novi Sad preplave neki novi, nepoznati Novosađani/ke, svi ti jezici, oči, držanja i cipele, a od “znao sam” i “znala sam” niko od mojih milih hleba jeo nije.

Bliže se izbori. Nikada ne govorim ljudima za koga da glasaju, ni sam često nisam načisto. Možda za ljude koji ti najviše liče na nekoga ko zna šta su sloboda i lepota. Ne pišite mi, molim vas, o prokletstvu odabira manjeg zla. Ceo život se, ako me pitate, svodi na to, ovde i u Švedskoj.

A citat na uvodu? Njega je pobesneloj rulji u pozorištu vikala Borka Pavićević, pre 26 godina. Da ne bude posle “svi su ćutali.”

Znaš Ti Zašto

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.