Predsednicu Vojvođanskog kluba Branislavu Kostić pre dva dana napali su nepoznati mladunci homo sapiensa. U pola pet popodne, na stepeništu SPENS-a, u evropskoj prestonici kulture, dva čoveka u pokušaju udarili su na osobu u čiji demokratski, građanski i antifašistički pedigre iole upućeni ne sumnjaju. Napadači to verovatno ne znaju, njima glava ionako služi za kapuljaču. Uješće svakoga za koga im se učini da odgovara opisu izdajnika srpstva, opisa kog nisu sami smislili ali su ga, glupavi kakvi jesu, srdačno prihvatili misleći da će im nasilje nad drugim i drugačijim doneti emotivan boljitak u životu. Tu čak ni para nema, tačnije, za balvane poput njih.

Nisu se zapitali šta će biti ako u Vojvodini ostanu samo pravoslavni Srbi koji misle isto kao i oni; ko će onda biti kriv za siromaštvo, kriminal i „neispražnjene mošnice“ (A.Kišjuhas)? S tim u vezi, radikalni vojvođanski desničari čiji su preci, ili oni sami, ovde došli vođeni glađu, besparicom, željom za prosperitetom i mirom, pa i nagnani mukom, patološki su identični britanskim ekstremnim muslimanima koji se u šokantno velikom broju zalažu da se neke, ili sve odredbe šerijatskog zakona uvedu u legislativu Ujedinjenog kraljevstva.

Žele da žive u društvenom uređenju od kojeg su upravo pobegli njihovi roditelji, ili oni sami.

Fizički nasrtaj mladunaca homo sapiensa pratile su uvrede i bizarne etničke prozivke, po čijem se sadržaju jasno vidi da je napad imao vojvođanski predznak. Takođe, sve ukazuje da je Kostić, koja u nasrtaju nije povređena, napadnuta isključivo zato što su je polusvetovni karakteri prepoznali kao relativno uticajnu političku figuru čiji se aktivizam ne može analizirati bez navedenih termina: demokratije, građanskog svetonazora, antifašizma i autonomne Vojvodine. Slično misli, mada je gore prošao, i političar Borko Stefanović, još jedna žrtva praznih glava.

Na jednoj od tribina, Kostić je rekla da režim predsednika Srbije od pravog, bukvalnog fašizma deli isključivo to što njegove pristalice još fizički otvoreno ne napadaju ljude koji im se ne dopadaju. S moje strane, vagajući svaku reč i pazeći da se političkom protivniku ne da besplatna municija, definitivno je stigao tren kada se naglas mora kazati da SNS despotija previše liči na fašističku tvorevinu i da sa fašizmom deli brojne mehanizme kojima ostvaruje moć. Navedimo neke.

Mitomanija. Svetinje. Rod, krv, tlo, vera. Kult vođe. Etnička superiornost u odnosu na susede. Bliskost sa, i spremnost na oprost crkvi i krupnom kapitalu. Pagansko hrišćanstvo. Razaranje institucija Republike. Prepravljanje istorije. Gaženje antifašističke prošlosti. Prljavi ktitori i sponzori. Lažne zastave, grbovi i spomenici. Proizvodnja domaćih i stranih neprijatelja. Konzervativizam, nazadnjaštvo i zloupotreba tradicije. Prekomerno naoružavanje i održavanje borbene gotovosti. Satiranje i demonizacija intelektualne i političke opozicije. Mržnja prema modernom. Sindikati uz gazde umesto radnika. Mačo-muškarci i žene-otirači. Zloupotreba iseljavanja i bele kuge za političke ciljeve. Ksenofobija. Binarno tumačenje prirode i društva. Kolosalni populizam i podilaženje niskim strastima rulje. Romantizacija prošlosti. Hrabrenje gluposti. Surevnjivost, narcizam i lenjost duha. Apsolutna kontrola nad medijima i javnim prostorom. Neotuđivo pravo na istinu.

Budući da su i fizički napadi na neistomišljenike postali učestali i ostali neadekvatno kažnjeni, da se bez blama skrnave spomenici herojima NOB-a i crtaju kukasti krstovi te da je srpsko društvo olako prešlo preko već izvršenih otpuštanja, vređanja, izopštavanja, kleveta i stavljanja mete na čelo, šta mora da se dogodi i u kojem će trenutku biti prihvatljivo da se predsednik i njegov kartel nazovu mekanim fašistima, a da niko ne trepne?

To se, avaj, nikada neće desiti za vakta SNS, kao što se ni predsednik ne bi dogodio da smo na vreme i otvoreno razgovarali o periodu između 1990-2000. Ne manje bitno, mi imamo posla pre svega sa lopovima i etno-verskim ratnim zločincima, a fašističke alatke su tu da bi se uspešnije kralo i unosila nesigurnost u društvo, među nas građane/ke, koje su mudro prepoznali kao neprijatelje. To što SNS nema nikakvu ideologiju ipak ne znači da mračnjaci poput dva mladunca homo sapiensa sa početka teksta od njih neće dobiti fiks ideje i sprovesti ih u delo, ispravno verujući da će im sud oprostiti vrelu i neprosutu srpsku krv.

Fašizam lights. Fašizam zero. Fašizam bez glutena. Memorijski fašizam. Keš fašizam. Niste fašisti, samo ličite.

Da bi takva situacija bila moguća, reći fašisti da je fašista pa čak i ako je od mekane sorte, odnosno, čini selektivne fašističke radnje iz lične koristi ali ne obavezno i političkog ubeđenja, neophodne su godine i godine suočavanja sa samim sobom. Šta smo radili, gde smo bili, zašto smo bili i kuda smo krenuli, tokom kojih će godina i ovaj režim sažvakati samog sebe.

Kada i najverniji sluga SNS, i bot, i snajka preko veze, i kumašin preko zločina, priznaju da su učestvovali u državnom zločinačkom poduhvatu koji se koristi brojnim fašističkim metodama, predsednik će uveliko razmatrati kako da napusti zemlju ili će o tome čitati u ćeliji. Možda se tada desi da u Srbiji najčešće pretraživana reč na internetu ne bude „Zadruga“, jer fašizam, pa čak i ovako mekan, pre svega traži glupog čoveka.

A gde su, ovih dana, proslavljeni novosadski fašisti? Oni sa full opremom, all inclusive fašovi? Gde je i šta radi tvrdo krilo zabranjenog Nacionalnog stroja? Vrlo je zanimljivo, jedan od njih je u Nacionalnom savetu Hrvata, jedan beži od suda kao emigrant u Italiji, a jedan je promenio pol i postao žena.

ZTZ  

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.