Primećujem da maloletnička eskalacija nasilja u gradu i državi nezaustavljivo troši mastilo, rolne filma, veb-sajtove i diskove. Svaki klinac je potencijlani gangster, pa čak i oni ukukuljičeni kreposnici koji su u biti dobre duše bez osećaja za stil. Ima ih, ne vide se od glasnije većine.

A nemaju ni gde da izađu. Dragstore ne računam.

Bez brige, skinuće oni kapuljače kada shvate da je snošaj izvodljiv samo ukoliko cura može da im vidi lice, ili kada ih uhvati lažni osećaj sazrevanja koji osobi zgadi do juče drage odevne predmete i druge simbole dečaštva. Isti taj duks sa kapuljačom odmaraće se deset, 15 godina, pa će im na ulasku u srednju dob ponovo postati zanimljiv. Postoji, srećom, i lažan osećaj starenja…

Bilo da su naloženi na South central L.A. rep/rnb scenu, ili odigrali GTA i/li Assassin’s Creed, klincima je danas zaista teško da ne izgledaju kretenski, po mojim diskutabilnim standardima. A šta reći o roditeljima ?

Kada sam čuo da u izvesnom razredu OŠ “X” gotovo trećina mladunaca misli da je Ratko Mladić genijalan heroj, shvatio sam da je otkos sranja iz devedesetih počeo da se gomila. Nisu deca gledala prenos iz Haga niti Vojne Bravure narečene budale, već su ih roditelji tako nejake natovarili bremenom smrti i bede s kojim sami nisu znali šta i kako.

E, toga se ja plašim, tih roditelja.

Srećom, izvesna deca odolevaju čak i sablasnim naporima staratelja da od njih naprave zlikovce, budale i prostake. Primer:

Ima jedna osoba koju relativno često viđam. Otac u najboljim godinama, uslovno govoreći, kog iz milošte zovem Grbavi Kit. Nadimak je stekao zahvaljujući pretpostavljenim kurtoaznim pozdravima tipa “dobar dan”, “doviđenja” etc. koje mi redovno i uredno upućuje na frekvenciji od 6 Herca, zbog čega zbunjeno blejim u prazno dok se neki kit Đoka u Severnom moru veseli pozdravu upućenom nekom drugom. Čim ga vidim, ovog mog Grbavog Kita, spremam uho za mrzovoljno mumlanje, apsolutnu dezintegraciju kontakta očima i pokušaj da odgonetnem da li pozdravlja mene, kita Đoku, ili nas obojicu tera u tri lepe.

Ne znam ni danas.

Kako god, ima taj Grbavi Kit sina, malca od svojih desetak, dvanaestak, jedno simpatično i zvonko čeljade s kojim se uvek izdivanim više nego s ocem, iako su nam zajedničke teme tek prevozna sredstva na točkovima i slatki namazi za hleb.

Ne znam kako uspeva da odoli primordijalnom pozivu oca & uzora. Još se nije zatvorio u ljusku mračne, sakralne ozbiljnosti i već sada deluje kao osoba kojoj za komunikaciju u zrelosti neće biti neophodan sonar. Iz tog pametnog pogleda izbijaju zdrava znatiželja i uzbuđenje, verovatno je majka, ili ostatak familije, prešla na ton filmove.

Da nas roditelji nisu upropastili dibidus govore i nasmejana deca koja na ulici vugle instrumente ili pribor za slikanje. Do sada sam ih video toliko da je pravo čudo što jedan gitaroš na Limanu nije pregažen i opljačkan ranije. Klinci prže muziku sve u 16, slikaju, crtaju, zamišljaju… ali nema te Zvezde Vodilje na medijskom nebu koja će stati iza njih, pogurati ih ili, na koncu, usmeriti pozitivnim primerima. Nemaju idole, pa se lože na gluposti, ako se uopšte lože na bilo šta.

Imaju internet, zato su i nevidljivi. S druge strane su nevidljivi intelektualci, zato klinci i ne znaju kuda.

A ovaj mali od Grbe….pre izvesnog vremena je počeo da se raspituje za muziku. Video da vuglim bas i opremu, pa me pogledao kao Oliver Tvist Džejmija Olivera. Šta, kako, zašto, koga, gde….pita mali ne okleva i nije jedini. Hoće klinci.

Gomila dobre dece baza u limbu što deli praktičnu i teoretsku stvarnost dok se mame i tate dogovaraju šta je preče i od čega se ređe umire.

Ima nade dok se ne gazi.

Znaš ti zašto

I