Dame i gospodo – to bi bilo to! Ako je tokom poslednjih nekoliko godina još postojao neko dovoljno naivan da pomisli da sve što se dešava u našoj okolini, od dvorišta do ćoška Planete, nije uvezano i umreženo uzročno-posledičnim događajima, Exit22 otreznio je i one najtvrdokornije. Prvi dan Egzita, leta gospodnjeg 2022, u Novom Sadu – Evropskoj prestonici kulture, u Evropi koja ratuje i uzima nezasluženu pandemijsku pauzu, više bi se dopadao protivnicima prvog Egzita daleke 2000. nego ljudima koji su ga učinili najboljim svetskim i evropskim festivalom. Da sam se juče probudio pored mitski zaleđenog Volta Diznija i otišao da se prošetam od Glavne bine do Fjužn bine negde posle ponoći, pomislio bih da su pokojni Slobodan Milošević i Mirjana Marković kidnapovali Egzit i prilagodili ga tubofolk tupsonima čija ih je beslovenost i poganost toliko dugo držala na vrhu, odakle su nam relativno nesmetano upropastili živote. I ne samo nama.

Egzit je prvog dana na momente izgledao kao sopstvena suprotnost i pojavni oblik protiv koga je inače stvoren da se bori. Ukoliko hladne glave pogledamo šta se trenutno dešava u našoj Republici, na šta liči Evropa i kakvo je stanje u svetu, te ako znamo aktuelnu “filozofiju” festivala, ispada da se boljem nismo ni mogli nadati. Ovaj Dieselville je bio tu i kao opomena da su đubre od muzike i glupost vječni, ali vremenom preuzimaju drugačije oblike i forme, kamufliraju se prolaznim trendovima i jednako kvalitetno otimaju pare i truju mozak.

Džiberski hadžiluk započeo sam već u strogom centru Novog Sada, gde je organizovana grupa ljudskih paramecijuma na previše mesta ispisala zloglasno slovo “Z”, simbol ruske invazije na Ukrajinu. Egzit je zavapio da se to sredi, jer bože moj, na šta bi to ličilo ako bi ceo svet iz prve znao da smo statistički ološ od nacije. Gradonačelnik, efendi Vučević Miloš, rekao je da očekuje da će se počinioci pronaći i ja mu sasvim verujem, budući da čovek ima ogromno iskustvo u treš i kič farbanju grada. Ukoliko je gradonačelnik izgubio telefonski imenik, pa stvarno ne zna ko šara Novi Sad klero-naci grafitima i slovima što navijaju za jačeg tlačitelja, mogao je da pogleda most “Varadinska duga” gde su umobolnici iz Srpske radikalne stranke, dakle njegovi politički praočevi, istakli transparent u kome kažu šta već moralne amebe imaju da kažu – da se na Egzitu mrzi Srbija i da nam je mesto u savezu sa Rusijom (koji ne postoji kao realna politička opcija), a ne u Evropskoj uniji (koja postoji).

Ljudi koji neku muziku ipak slušaju došli su već tokom dana da čuju Napalm Death, britanske grindcore legende i takoreći utabavače žanrovske staze. Besno, ljutito, glasno – kako dolikuje, a bogami i svesno. To nas dovodi do poente teksta, već u četvrtom pasusu festivalske reportaže, a tiče se pitanja gde danas na Egzitu stanuju smisao i svest, a gde njihovi antipodovi.

Ako poslušamo šta nam je kivni Mark “Barni” Grinvej rekao između pesama (a tek u njima), pa uši pomerimo ka izvođačima vrlo popularnim među srpskim generacijama “milenijalaca” (ne znaju za vreme bez kompjutera) i “zumera” (ne znaju za vreme bez interneta), bolje ćemo razumeti kako smo društveno formatirali polednje dve generacije mladih ljudi. Barni je, pred omanjom publikom vernih fanova, govorio o korporativnom zlu koje izjeda Planetu, o potrebi da se uvek i svugde pronađe mirno rešenje za sve probleme, pa i ono najaktuelnije i najopasnije – da žensko telo pripada isključivo ženi čija ličnost unutra živi te sa njim može, ali i ne mora da čini šta god joj volja. E, onda su posle njih došli Ajs Nigrutin i ekipa iz Back to the Future (vrlo originalno ime, ima i DeLorian, možda padne tužba od Universal Pictures), pa nas je uveselila i Senidah, a na Fjužn bini mašala pevala Mimi Mercedez.

I sva je ta zabava delovala i zvučala prihvatljivo, pod uslovom da ne razumete srpski jezik. Iz njihovih usta izbija sve ono što nas je upropastilo do te mere da i ljudi poput njih mogu postati uspešni i još gore – poželjni, a lik osuđenog ratnog zločinca da krasi kuturno-umetničko društvo “Svetozar Marković”. Ne postoji bolji način da Barnijeve reči padnu u vodu od stihova bogougodne Mimi, čiji su postulati i svetonazori patrijarhalna bljuvotina, boršč seksizma i besciljne vulgarnosti urolan u oblandu tradicionalne ženske podređenosti, iz koje će Mimi izaći kao pobednica vaskolikom upotrebom teškog nasilja, niskih strasti i vaginalne manipulacije (sic).

Kad smo već u sličnom žanru, glavna zvezda prvog dana bila je Australijanka Iggy Azalea, reperka čija tri albuma ne dobacuju ni do prozora ozbiljnh igrača u žanru,mada kaže mi drug da je bilo sasvim dobro u smislu šou-programa i površne naslade čula. Mi smo vreme provodili uz američki metal-masakr zvan Incantaion i proveru na šta liči istovremeno najneumerenije hvaljen i prozivan bend u Srbiji – Artan Lili. Šta god ljudi govorili, potonji zvuče dobro i mene je jedino na momente bio strah da se iz pojačala ne pojavi astralna projekcija Branislava Babića Kebre sa sudskom tužbom u ruci na ime duševnog bola nanetog grupi Obojeni Program.

U lajnapu tako slabom, možda najtanjem ikada, čoveku pažnja počne da popušta i nekada mu se privide stvari. Recimo, u jednom trenutku sam bio ubeđen da vidim jako skupu žensku torbu kako se probija kroz ljude, a na njoj izraslinu u obliku ljudskog bića. Ako se ne varam, bila je to savetnica predsednika Srpske napredne stranke Suzana Vasiljević i živ neću ostati ako ne čujem koliko je njoj bilo lepo, a siguran sam da jeste, pošto sa ovakvim mladim podanicima i ovako politički mrtvim Egzitom njen šef može da vlada dok ga eventualno na izborima ne pobedi Vladimir Vladimirovič Putin, a što neki Novosađani očigledno ne kriju.

Uostalom, ovo jeste festival dostojan Sibirske Atine i ma koliko se organizatori pravdali da je cena ulaznica daleko jeftinija od konkurencije, a jeste, ostaje nam činjenica da su bukvalno svi veliki festivali u Evropi imali bolju ponudu bendova, a da je najmudrije reči, poruke i simbole poslao faking Napalm Death!

Šta vas još zanima? Pivo je skoro 400 dinara, užegli hot-dog isto tu negde, pomfri čarter letom direktno iz Somalije za 250, a na Rege stejdžu posle druženja i dobe muzike više nema ni panjeva i stabala, da čovek makar sedne i odmori se. Jer, znamo svi, “novosadska ulica” kod hotela je ubijena da nikome u ovom gradu ne bi palo na pamet da se druži i razgovara, jednom kada je već na Đavi.             

ZTZ  

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.