Bivša tužiteljka u penziji Jasmina Paunović „jedna je od nas“. U to ne postoji ni najmanja sumnja, jer Paunović je, već godinama, kvalitetan izvor informacija pogubnih za SNS i kriminalce oko njih. Kada vidimo nju na ekranu, postoji ogromna verovatnoća da će istinitim i pravno potkovanim iskazima detonirati režim i onog nesrećnika na njegovom vrhu, a čiji je pad prvi preduslov naše sreće i prosperiteta.

Tu je i „Drinska regata“. Da li iko, pri zdravoj svesti i savesti, može reći da ti ljudi nisu „jedni od nas“? Hiljade i hiljade veselih osoba složno viče „Pumpaj!, skandiraju protiv Voljenog Lidera i stranke mu, ne osećaju strah tokom snimanja, deluju spremni za fizički obračun i po svim društveno-političkim parametrima oni su naša prva linija napada na vlast ogrezlu u organizovanom kriminalu. Ako ti ljudi nisu „jedni od nas“, niko nije, zar ne?

Možda je ipak bolje da se okrenemo univerzitetima. Recimo, prošireni Senat Univerziteta u Novom Sadu. Ti ljudi, njih skoro 30, moraju biti „jedni od nas“. Oni su neki od najpametnijih i najobrazovanijih osoba u Srbiji. Imaju iskustvo, znanje, naputovani su, imaju pristojne plate, ugled i konekcije u društvenom vrhu, kada to sve čovek nabroji, pa oni su ne samo „jedni od nas“, oni su najbolji od nas. Takvi ljudi će nas najbrže i najefikasnije povesti u borbu protiv kriminalnog režima, i jednom kada pobedimo, vaspostaviće institucije na noge očas posla.

Sa druge strane logora, istraživanja su nam pokazala kako izgleda foto-robot prosečnog glasača SNS. Slika vernog vojnika. Ko su, dakle, krojači naše bede i armija volontera Aleksandra Vučića – kako izgleda osoba koja besplatno tera rođenu decu u emigraciju, prodaje svoj glas za deset litara dizela i stoički čuva Srbiju lacnima zavezanu za civilizacijsko dno?

U pitanju je starija ženska osoba slabog ili nikakvog obrazovanja, penzionerka, koja živi u malom mestu, najčešće nekom „pasivnom kraju Srbije“ i hrani se informacijama isključivo posredstvom TV programa.

Istraživači nisu lagali. Njihov prikaz osobe koja nas, statistički, uporno i mimo svake pameti drži u logoru kao taoce je istinit. Zbog hiljada i hiljada „glupih baba“ mi živimo lošije nego što bismo mogli, a one su definitivno sila koji nije sa „naše strane“ i slepim glasanjem za lopove i ubice stalno nam izmiču ključ od logora, u kojem čak nemaju ni posebne privilegije, već trunu i raspadaju se isto kao i svi ostali logoraši – samo se manje nerviraju, a više plaše.

Njihovi muževi su tek malo bolji. Za pretpostaviti je da su oni ipak fizički, mentalno i socijalno mobilniji zahvaljujući duboko nazadnom i patrijarhalnom obrascu ponašanja. On, taj zaostali manir dozvoljene prohodnosti kroz život, školu i socijalizaciju, im zapravo omogućava da u svojoj glavi razviju maštovitije scenarije od njihovih majki, sestara i supruga, a zbog čega su, opet statistički, skloniji da budu na „našoj strani“ ali su istovremeno ranjiviji na čak i najbolesnije teorije zavera.

Deluje logično, zar ne? Preko milion tupavih penzionera iz nekih vukojebina kroje nam kapu i uvek glasaju za istu glupost, odnosno istog replikanta-degenrika žednog krvi i para. Danas, 2026, mi opet moramo da se borimo sa bandoglavim starcima kojima je skoro nemoguće promeniti mišljenje, čak i kada ih suočimo sa neoborivim dokazima, živim svedocima i posvađanom familijom.

Pogrešno! Sve navedeno je teška, masna laž i manipulacija iz kuhinje mračnog čarobnjaka. Užasni čovek za srpskim kormilom strastveno želi da mi tako mislimo i još više se pocepamo po svim šavovima, od ličnih i profesionalnih, do društvenih, ekonomskih i porodičnih.

U čemu je onda problem, ako nije u izmanipulisanim penzionerima?

foto: Robert Couse-Baker

Problem je, dame i gospodo, što pametna i obrazovana Jasmina Paunović jeste „100% naša“, a to znači da je spremna da ode na kanabe kod Dejana Lučića, belog maga krimi-žanra i paranovinara sklonog najbizarnijim teorijama zavere, i tamo prosipa imbecilne, rasističke stavove i druga lutanja uma.

Problem je, dame i gospodo, što je ekipa sa „Drinske regate“ ne „naša“, već do te mere „naša“ da ta „Našost“ isparava iz svake pore kože i otvorene boce alkohola, pekući po očima svakog stvora dovoljno nesrećnog da to mora gledati. Toliko su „naši“, da bi predsednika razapeli jednakom jarošću i elanom kao da je kojim slučajem pošten Albanac ili gej. Nego šta su nego „naši“.  

Problem je, dame i gospodo, što je prošireni Senat Univerziteta u Novom Sadu tako „naški“ pelcovan, da su za njih mekušci granitni oblik života. Znamo da su „naši“ jer nemaju petlju ni da glasaju javno, pa krišom, u tmini savesti, zabadaju noževe u leđa svojih kolega profesora i profesorki. Ako to nije „naše“, da trubiš unaokolo o sopstvenoj hrabrosti i čestitosti, samo da bi časnom kolegi, odmah iza ćoška, pucao u potiljak zarad nekih bonusa ili oprosta, onda ja zbilja ne znam šta naše jeste.    

Ili znamo? Svi mi, vrlo dobro?

Sa apsolutnom sigurnošću možemo ustvrditi da su proračunato mučenje slabijih i temeljna dehumanizacija drugog i drugačijeg naši do koske. Tu smo doktori.  

Bez ijedne dileme smemo napisati da su glad za nezasluženim uspehom i blagostanjem endemska, negovana pojava. Pisao Nušić, za jotu se nismo makli.

Iskaljivanje frustracija nad neistomišljenicima i ponižavanje bespomoćnih takođe su na spisku naših autentičnih dometa, takoreći brend. Predsednik tako vlada i ništa mu ne fali, štaviše, vole ljudi.

Sklonost ka mitomaniji, iracionalni strahovi, lakoća kojom nas je moguće prevariti i hipertrofirano „babomilstvo“, u kojem se stvarnost ima poviti našim snovima i željama – ma kako oni nemogući bili, jeste naše isto kao što je opanak naš.    

Korupcija i spremnost da se „zajebe država“, dakle svi koji u njoj žive i pune je parama, je srpski brend još iz otomanskog carstva, uspešno preživevši sve društvene, političke i ekonomske istorijske procese.

„Istorija postoji da bi se mi igrali njome i prepričali je kako nam odgovara“ je praktično srpski sport. Cosa Nostra 100%.    

Stoga, krunsko pitanje u Srbiji 2026. nije da li je neka osoba „jedna od nas“ ili „jedna od njih“. Ne postoje „naši“ i „njihovi“. Postoji samo klanica uspomena iz ratnih devedesetih. Postoji samo čađava niska pakleno pogrešnih politika, ideja i vrednosti od kojih se nismo pomakli ni pedalj i zbog čega dobronamerni kritičari Studentskog pokreta kao papagaji ponavljaju da je besmisleno rušiti SNS istim politikama, mitovima, zabludama, svetonazorima i kleronacionalističkim obrascima ponašanja.

Nije nas Vučić otrovao, on samo dosipa. Milošević nas je vrednosno razorio do temelja. Uništio kao ljude, a ovaj samo zakucava čavle u sanduk.   

I Paunović, i učesnik Regate, i profesor univerziteta, i ona baba koja samo gleda „Hepi“ i ne priča sa decom zato što više veruje Vučiću – to smo sve mi, sa gelerima 90’ u telu. Nas razlikuje samo lična sposobnost da se manje ili više odupremo zlu, niskim strastima i manipulaciji. Ko kaže da ga zlo devedesetih nije ni okrznulo, da ga teror Vučića ne menja kao osobu na lošije, da je imun na botovanja i spinovanja, da može da preživi ratove i hiperinflaciju kao neoštećen čovek, taj ili laže ili je iskreni glupak.

Naše babe nisu budale i ključari logora, one su žrtve manipulacije i krađe zlog čarobnjaka. Žrtve! Učesnici Regate su ljudi koji ne vide dalje od etike i estetike devedesetih, od refleksne mržnje prema drugima, kojima ih non-stop polivaju očevi i sveštenici nacije. Profesori su korumpirani oportunisti ophrvani nihilizmom krajnjeg ishodišta njihovih postupaka, anestezirani čemerom okruženja, a opet sasvim budni i lucidni. Tužiteljka Paunović je urbana, obrazovana žena i borkinja za demokratiju, pa joj ni to nije pomoglo da se odbrani od virusa gluposti i lenjosti, koji u Srbiji gmiže iz svakog atoma društva i služi nam se kao skupo jelo.       

Nema naših, nema njihovih. Samo mi postojimo, takvi kakvi smo. A nikakvi smo, jer i dalje živimo politike i košmare devedesetih. I zato opet i iznova EU, jer mi drugi okvir jasnih pravila političke igre i života nemamo. Tamo neće biti rata, tlačenja i beslovesne otimačine.

Da bi ta baba ostala prevarena, da bi učesnici Regate bili tako neotesani i bahati, da bi profesori trovali jedni druge, bio nam je neophodan Milošević. Da nas temeljno razvali kao ljudska bića. Ironično, Vučić je taj koji zapravo dinsta, ali je jelo zakuvano još 1988.   

I kada te neko pita „zašto se buniš, kada je uzalud sa ovim našima“, kaži da je uzalud i sa tobom samim, ali da se ipak boriš. Za sopstvenu dušu, sa nama ovakvima.

ZTZ