ISTORIJSKI REVIZIONIZAM ČETNIKA NA KOZARI, 11. JULA 2026.

Umesto da se prema srebreničkom genocidu postavimo kako dolikuje ljudskim, čestitim bićima, ni ovog jula Naša Strana nije propustila priliku da se osramoti i nastavi da vuče na civilizacijsko dno. Muka je to velika, obeležavati tako bitan jubilej kakva je herojska Bitka na Kozari, a da niti jednom ne pomeneš njene ključne učesnike.

Četnike, naravno.

Velika je to muka, pišemo, da tako bitan datum padne u nevreme jednog drugog bitnog datuma. Bitnog ljudima drugačijeg samoodređenja i vere. Teško je, praktično nemoguće, biti dostojanstven i pravičan prema nedužnim žrtvama, a da istovremeno uniziš istorijske činjenice i pokušaš jedan zločin da opereš drugim. Ne biva.

Na obeležavanju 84 godine od Bitke na Kozari, održanom na Mrakovici 11. jula, ne slučajno baš tada, bilo je strahovito važno ne kazati da su na Kozari učestvovali i četnici. Dakle Srbi, ali na strani neprijatelja, naravno. Bilo je od presudne važnosti da se na nemoguć način pomeri fokus sa genocida kojeg je počinila srpska strana u Srebrenici, na velike Srpske žrtve tokom borbi na Kozari i kasnije u logoru Jasenovac – a za šta su krivi Hrvati, Nemci, itd.

Laži se izgovaraju da bi ljudi krvavih ruku, odgovorni za Srebrenicu i mnogo toga još, ostali tu gde jesu, da i dalje neometano kradu i parazitiraju na našoj gluposti, nepismenosti i nesreći. Da stvarno brinu o jasenovačkim žrtvama pazili bi šta govore, ali pošto brinu više o imovini i ličnoj slobodi, onda se falsifikovanje podrazumeva.

Deca danas u školama to možda ne uče, ali notorna je činjenica da su četnici obezbeđivali obruč u kojem su bile buduće jasenovačke žrtve. Notorna je istina da su se partizani borili protiv Nemaca i ustaša, a da su četnici “čuvali leđa” kako niko ne bi pobegao.

Četnici su do Jasenovca sproveli minimalno 50.000 srpskih civila. NDH je četnicima dala bezbedan prolaz i druge privilegije na svojoj teritoriji, baš kako se očekuje od bliskih saveznika.

Čak će i hladna “Vikipedija” bez ustručavanja navesti do su se tog juna i jula sukobili vojnici Sila osovine i kvislinga sa jedne, i Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije sa druge strane. To precizno znači da sa jedne strane imamo zastave Trećeg rajha, Nezavisne države Hrvatske, Kraljevine Mađarske i Četničkog pokreta, a na drugoj Trobojku sa petokrakom.

I to je sasvim dovoljno na temu “ko je bio antifašista u Drugom svetskom ratu, a ko nije”.

U jednom se ipak slažemo sa Miloradom Dodikom: Jasenovac „nikada nije dobio kvalifikaciju koju istorija zahteva“, te da je u pitanju jedna od nepravdi prema srpskom narodu. Tačno, Milorade! Mi ne pričamo dovoljno o tome da su četnici bili važan saveznik ustaša i Nemaca te da su brojni Srbi tamo ostavili kosti upravo zahvaljujući četnicima.

foto: Edo Oraščanin, uz dozvolu autora.

Ovim povodom, pričali smo sa dva istoričara, Milivojem Bešlinom i Srđanom Miloševićem.

Dakle, šta smo videli na nedavno obeležavanju 84 godine od Bitke na Kozari?

Bešlin: “Videli smo nastavak istorijskog revizionizma. Kozara je jedan od najvažnijih simbola partizanskog, antifašističkog otpora, ali se godinama pokušava da se njen izvorni smisao zamagli i uklopi u nacionalističke interpretacije istorije koje relativizuju karakter antifašističke borbe tokom Drugog svetskog rata.”

Kako je moguće da građani i dalje odbijaju da prihvate činjenicu o četničkoj saradnji sa okupatorima?

Bešlin: “Zato što je tokom poslednje tri i po decenije sprovedena sistematska rehabilitacija četničkog pokreta. Kada se politički mit ponavlja dovoljno dugo, on postaje važniji od istorijskih izvora. Problem nije nedostatak dokaza, već postojanje političke potrebe da se oni ignorišu.”

Milošević: “Zato što su četnici bili ‘nacionalni pokret’, njihova saradnja, ako se uopšte priznaje, interpretira se kao iznuđena okolnostima, odnosno potrebom da se ne dozvoli pobeda ‘antinacionalnih’ komunista. Nema tu ničeg nelogičnog ako se prihvati interpretacija da su komunisti bili veći neprijatelji srpskog naroda i pogubniji za srpske nacionalne interese od okupatora. U razumevanju mnogih to je, sa stanovišta naknandne pameti, navodno tačno i to opravdava ne samo Mihailovića, nego i Nedića. Nacionalizam ima svoje kriterijume odnosno – jedan jedini kriterijum: ispravnost svakog nacionalističkog, u ovom slučaju ‘srpskog stanovišta’. Ako se može pokazati da je saradnja sa okupatorom bila odabrana kao metod koji je opravdan nekim nacionalno prihvatljivim motivom, onda je ta saradnja, sa stanovišta nacionalizma, prihvatljiva. U ime nacije se može biti ili heroj ili mučenik ili pragmatični oportunista, nekada i sve to zajedno, ništa tu nije kontradiktorno.

Zašto ni veza četnika sa okupatorima nije dovoljna da promeni percepciju njihovih pristalica i kakva je uloga Jasenovca?

Bešlin: “Jasenovac je pretvoren u instrument identitetske politike. Umesto mesta sećanja i opomene, često služi za proizvodnju nacionalne homogenizacije. U takvoj upotrebi prošlosti nema prostora za neprijatne činjenice o kolaboraciji četničkog pokreta, jer bi one dovele u pitanje čitavu ideološku konstrukciju. Sve odavno poznate činjenice o tome koliko su ljudi, Srba, četnici izručili Nemcima i ustašama i koliko je njih završilo u Jasenovcu ne mogu da igraju ulogu kod onih koji istorijske interpretacije ne zasnivaju na racionalnim znanjima o prošlosti već na nacionalističkim mitovima i predrasudama.”

Milošević: “Oko eklatantnih primera saradnje sa okupatorima i kvislinškim grupacijama gradi se narativ da je reč o samovoljnim postupcima pojedinih odmetnutih četničkih komandanata. Ili se tvrdi da su izvori koji takvu saradnju dokazuju – falsifikati. A nacionalizmom zaveden um to lako prihvata, jer želi da je to istina.”

Zašto Srpske državne delegacija polaže vence partizanima na spomen-obeležja iz Prvog svetskog rata?

Bešlin: “Reč je o istom obrascu. Brišu se istorijski konteksti, mešaju epohe i proizvodi konfuzija u kojoj činjenice postaju nevažne. Takva politika sećanja ne služi razumevanju istorije, već njenoj političkoj upotrebi.”

Milošević: “To je zanimljiv fenomen nacionalizacije partizanskog pokreta u ključu građanskog nacionalizma. To ne znači da su partizani bili anacionalni ili antinacionalni, ali im nacionalna pripadnost nije bila primarno određenje, iako je u velikoj većini nisu odbacivali. U savremenom ‘odavanju počasti’ partizanima u Srbiji ‘počast’ se odaje srpskim partizanima, a ne svim partizanima. To se čini uz naglašeno zanemarivanje uloge pripadnika drugih naroda u partizanskom pokretu, koja se bagateliše. Naprosto, partizani su Srbi koji su se borili protiv okupatora i u tom ključu oni su prihvatljivi, ništa manje nego oni Srbi koji se, smatrajući da je to nacionalno ispravnija pozicija, nisu borili protiv okupatora. Ako nisu ‘dokazano antinacionalni’, Srbi partizani su prihvatljivi. Treba primetiti i da je sećanje na srpske partizane obnovljeno kao reakcija na intenzivnije obeležavanje Dana antifašističke borbe u Hrvatskoj, kao i zbog zgodne poveznice sa Rusijom“.

ZTZ  

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.