Pre nešto više od mesec dana umro je ratni zločinac Ratko Mladić. Bila je to dobra prilika da pričamo o najvažnijim, bolnim ali lekovitim stvarima, a mi smo odabrali nešto drugo. Bavili smo se samim sobom i samim njim, umesto da pričamo o žrtvama.

Dosta više. Pustimo leševe da govore i sve će nam tačno i jasno reći. Istina je pod zemljom i sa njom neizgovorene emocije, bez kojih ćemo i dalje biti razdražljiva skupina primata kivna na susedna plemena, lišena teoretske šanse da budemo srećni.

Ljudi nečiste savesti ponavljali su da Srbi nisu genocidan narod, kao da ih je neko, Srbe, za to optužio. Znate li vi, verni čitaoci, za neki genocidan narod? Ne znate, normalno, jer ne postoje. Svaki narod može biti sposoban za genocid ukoliko ga zavedu genocidni pojedinci vođeni genocidnim politikama, a nesrećnici prljave savesti takvom lažnom optužbom sa sebe spiraju štroku mržnje koja ih je nekada priterala da pozdrave ono što Mladić i slični rade.

Njima je bivši predsednik to neprestano ponavljao. Hteo je da podelimo krivicu, toliko je prosto. Činio je to iz istih razloga, ali drugih potreba. Da i on kaže “eto nisam”, u situaciji kada niko nije, ali svi znamo da on jeste, pa sada svi to moramo biti. Ne.

Na koncu, Mladića je priznala i pokopala država. Neko genocidan se ozbiljno trudi da svi mi budemo genocidni, pa i država, iako nismo i ne možemo biti. Nekome genocidnom je strašno važno da sve ljude u Srbiji tako doživljavaju, lakše bi spavao i zarađivao, dobijao ordenje i slobodno se kretao.

Dve nedelje posle, zbog niza užasnih zločina na zasluženu i prekratku robiju osuđeni su Hašim Tači, Jakup Krasnići, Kadri Veselji i Redžep Seljimi. Bila je to dobra prilika da kosovski Albanci pričaju o najvažnijim, bolnim ali lekovitim stvarima, ali su odabrali nešto drugo. Bavili su se samim sobom i samima njima, umesto da pričaju o žrtvama.

Dosta više. Pustite leševe da govore i sve će vam tačno i jasno reći. Istina je pod zemljom i sa njom neizgovorene emocije, bez kojih ćete i dalje biti razdražljiva skupina primata kivna na susedna plemena, lišena teoretske šanse da budete srećni.

Srce Srbije zvano Kosovo je pobedilo Srbiju u ratu 1998/9 . i u takvom se, pobedičkom slavlju, i danas obrušilo na prljavi, pokvareni Zapad. Kako su se drznuli da nam otmu najsvetlije sinove i vitezove mlade nacije, Hag i tužilaštvo za ratne zločine su antialbanski i finansira ih Putin da bi Srbi sopstvenim žrtvama sprali talog zla kojeg su naneli nama, pravednicima. “Kosovo nije država ratnih zločinaca”, ponavljali su ljudi nečiste savesti, misleći da mogu prevariti podsvest i arhive suda tako jeftinim trikom, u kojeg ni sami ne veruju bez mirkofona ili mobilnog telefona.     

Najgori od svih Albanaca ispraćeni su put kazamata kao prvorazredni mučenici i država je, a kako drugačije, upregla zemlju i nebo da se te prekratke robije politički unovče, ili da se ne razbije iluzija kojom su namicane pare, ugled i oreol svetaca iznad bezbroj raka ugljenisanih kostiju i prerzanih vratova.

Na koncu, ti robijaši i ratni zločinci su državni funkcioneri rata. Neki ozbiljni ratni zločinci se svojski trude da svi Albanci budu krvožedne zveri, ili barem budu tako percipirani, jer je previše krvi proliveno i imovine pokradeno u tom projektu da se tek tako baci Srbima na noge. Katarza i pomirenje su smrt za sene mrtvih zločinaca, poslove kriminalaca, rejtinge političara i nadu regiona. Stoga moramo, mi Albanci prljave savesti, uraditi sve kako bi svaki Albanac bio kao mi, jer čemu onda rat, oslobođenje i nezavisnost, ako će istina da ispliva.

Dve nedelje posle toga, nije se desio niti jedan zločin, niti jedna presuda, ali izvestan deo hrvatske javnosti smatra da je film Lordana Zafranovića “Zlatni rez 42: Djeca Kozare” i jedno i drugo. Taj su zločin i presuda upereni protiv Hrvatske, zemlje sasvim neutralne i nevine u Drugom svetskom ratu, jer to vam je čista srpska propaganda.

Bila je to dobra prilika da pričaju o najvažnijim, bolnim ali lekovitim stvarima, a oni su odabrali nešto drugo. Bavili su se samim sobom i samima njima, umesto da pričaju o žrtvama.

Dosta više. Pustite leševe da govore i sve će vam tačno i jasno reći. Istina je pod zemljom i sa njom neizgovorene emocije, bez kojih ćete i dalje biti razdražljiva skupina primata kivna na susedna plemena, lišena teoretske šanse da budete srećni.

Neki genocidni ljudi i neke genocidne politike uspeli su ubediti Hrvate nečiste savesti da su svi oni upravo takvi – genocidni. Niko im to nije rekao u lice, a i kako bi kada takvo šta ne postoji, ali su jasno osetili svrab zla u grudima koji nezadrživo hoće napolje. Morala je cela Hrvatska ustati na noge u pokušaju da objasni što se objasniti ne može, da nisu genocidan narod i da je film prljava propaganda, iako bukvalno svi znamo da oni to nisu i da film to nije.

Količina bljuvotina na ovu temu zbilja je impresivna, sve je isto kao u Srbiji, samo na latinici. Od neoperivog se pere svaki sitni svetac i svaka ustaška guba, svaka kama i stočni vagon, iako nikome ne polazi za rukom ono neizvodljivo, ono nemoguće čak i za takve duple ubice, da poreknu radnju filma. Kako su se drznuli da nam otmu najsvetlije sinove i vitezove mlade nacije, film i srpski sponzori su antihrvatski i finansira ih Porfirije da bi Srbi sopstvenim žrtvama sprali talog zla kojeg su naneli nama, pravednicima.

Zafranović je isto uspeo nemoguće: ljudi koji nisu gledali film pričaju o filmu i brane sebe od nečega što nije u filmu. Kako bi i mogli, kada je film istinit i bogato dokumentovan, no, to Srbima, pardon, Albancima, izvinjavam se, Hrvatima nije ni najmanje bitno. Važno je samo uštirkati oltar nacije ličnom sramotom, izbeliti ukradeni stan i njivu, pa na 90 stepeni iskuvati fašističku prošlost domovine čiji se ideali ne mogu tako lako pretvoriti u blistavi mit, jednom kada pričamo istinito. Kada pomenemo Holokaust, u kojem su Srbi i najčestitiji Hrvati bili žrtve.

I opet je kriv Hag, pardon Srbi, i opet je Zafranović četnik, pardon, komuno-jugoslaven, i opet se nedužni Hrvati moraju nečega stideti, a zato da se Srbi ne bi morali stideti svojih zlodela. Kakvo slepilo, poraz života i ljudskih kapaciteta.

Dosta o njima, jednom za svagda. Pričajmo o žrtvama i sunce će baciti svetlost.  

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.