Glavu gore, Novi Sade

Prvi naslov je glasio „šta ti rade, Novi Sade“. Takva je opšta atmosfera bila, nakon vesti da je ministar prosvete predložio da se gimnazija „Jovan Jovanović Zmaj“ vrati crkvi (kao da je to mogući ekvivalent ministarstvu), a zato što je njegov sopstveni režim unakazio jednu od najboljih škola u srpskoj istoriji, učinivši je fizički i mentalno neupotrebljivom. Kakav mračan čin! Kakvi mračni umovi. Koliko bizarnosti u samo jednom pasusu.

Prvi, radni naslov diktirao je drugačiji tekst. Čitali ste ih već; na jednoj strani plemeniti, divni Novi Sad, a na drugoj sile uništenja i gluposti, i tako skoro 40 godina. Svi smo čitali takve tekstove, ima ih gomila, pa posle patili, plakali, besmisleno se pitali šta je Novi Sad zgrešio kompletnoj Srbiji, da ga se ovako ima pljačkati, tlačiti i do neprepoznatljivosti razoriti po ukusu i profitu najgorih među nama, od Horgoša do Dragaša.

Za nas odavde, biti najgori znači ne razumeti Novi Sad. Nisu to obavezno secikese i maroderi. Nisu to po pravilu nebaždareni tupsoni i vlasnici čela od dva prsta. Nipošto! Najveće štetočine su ljudi koji ni u naznakama nisu svesni zašto je Novi Sad za svega tri veka postao to što je nekada bio, Srpska Atina i centar svega lepog, a spremni su da u ručerde uzmu sve buldožere i pare ovog sveta da bi Novi Sad učinili gradom po njihovoj, pogrešnoj meri. Oni mrze Novi Sad kakav jeste, dok u naznakama vide sve užase koji bi se u njemu mogli sačiniti zaradom ili uništenjem, da bi nekada lep grad konačno bio po njihovom ukusu i džepu.

Skoro 40 godina Novosađani i Novosađanke govore da je to apsurdno. Ljudi koji su stvorili grad dobar za život nude isukustvo svedoka, ukazuju na probleme i pogrešne korake, samo da bi poljubili zid sa bodljikavom žicom i dočekali grad za još jednu nijansu lošiji nego što je bio. Danas se o Novom Sadu ponajmanje pitaju Novosađani i Novosađanke.

Ljudi su, od kada je sveta i veka, bežali od lošeg i dolazili u dobro. Nekada u Novi Sad, i to je divno. Svi smo tako došli. Svi, osim Dunava, suncokreta, pšenice i lokvanja. A opet, nismo svi isti. Jedni razumeju da se Novi Sad gradi istim onim vrednostima koje su ga učinile dobrim mestom za život, ma odakle čovek došao i šta želeo, te da se uništava onim postupcima koji namerno ovde nisu činjeni vekovima, a koji su u velikoj većini slučajeva upropastili rodne krajeve onih koji su ovde došli da potraže šansu.

Nema ovde nađoša i dođoša. Čim čovek počne da se ponaša kao da je iz Novog Sada, više nije dođoš, čak i da se preselio jutros, a oni koji to jesu, naziv nose kao porugu zbog osvedočeno ružnog i primitivnog ponašanja, a ne kao lokacijsku odrednicu niže vrste „Dođoš“, dakle, nije uvreda po mestu rođenja, već društvena packa zbog sulude ideje da loše ideje i prakse doneseš sa sobom u prosperitetnu sredinu, a da bi je učinio više nalik onoj iz koje si sa pravom, i punim egzistencijalnim smislom, pobegao.

Stoga, umesto da svi kukamo zbog zle kobi, zbog armade kriminalaca i neznalica željnih zarade preko naših grbača, zbog nacionalista i klerikalista spremnih da zgaze i ponište ama sve čarobno i sjajno iz ove varoši, jer je na zgraištu i u svinjcu toplije, momenat je da se okrenemo svetlijoj stranici. Neizbrisanoj, neukaljanoj, blještavoj i moćnoj.

Još si jak, Novi Sade, jer da nisi, ne bi se ovoliko trudili da te svedu na njihovu meru, nedostojnu, suženu i bednu. Jak si, jer čak i tvoje ime budi otpor lepog protiv ružnog. Ako te i oni, najniži od svih, i dalje drže na nišanu, primi to kao potvrdu da si i dalje tvrđava razuma, nauke, obrazovanja i suživota vrednih i časnih ljudi. Samo tvoje postojanje je trn u oku podlaca.

Ne bi se, moj Novi Sade, protiv tebe urotila svaka parazitska šuša sumanutih zamisli, kada u tebi još ne bi bilo snage da budeš ono što jesi – centralnoevropska, dunavska naseobina izraženog osećaja za suživot, saradnju, uređivanje i stvaranje. Gaze te i pljačkaju, mili moj, jer u tebi još vide neobrane plodove tuđeg rada i žrtve. Sve će učiniti da ti preko grbače odseku krila, ali neka vam, ljudske mizerije, jer znate šta?

U Vojvodini i krila rastu brzo. Nakalemimo ih na stara, posudimo od drugih, dobijemo na poklon od trećih, sačinimo neka nova, pa poletimo više nego što vam oči dozvoljavaju da ispratite. Pre će Sunce otopiti oči podlih i niskih, negoli će istopiti naša krila.

Pričaj, Novi Sade, i mađarski, i slovački, i rusinski, i rumunski, i hrvatski ako treba, jer neko će razumeti čak i ukoliko ne govori jezik. Pričaj ih, da te shvate oni koji niti govore jezik, niti razumeju reči i grad. Posebno njima pričaj, da prihvate otpor onog najzdravijeg u nama. Ne prekidaj, i zao čovek se na dobro navikne.

Nemoj klonuti duhom, tvoji arhineprijatelji bi to želeli. Ostaj nam sposoban, kreativan i spreman, oni su se namerili na tvoju dušu, životinjskim instinktom osećaju da je tu negde i da vredi mnogo. Vredi nama, da se ima, i njima, da se uzme, pa kako kome legne, ali ti nemoj leći. Čuvaj dušu u svakoj cigli, reči, pogledu i dodiru onih koji te grade.  

I nemoj, molim te, da se duriš, izvoljevaš i budeš iznad situacije. Znam da ti idu od ruke, ali nemoj sada, molim te. Budi stoički dostojanstven i nadljudski vredan. Budi čuvar sopstvenog tela sazdanog od najboljih vrednosti koje smo ikada imali, ponavljaj ih i čuvaj te reči kao da su od suvog zlata, jer znaš kako – jesu.

Nećemo vam dati Jovinu gimnaziju. To je bitna poluga naše riznice i mi znamo koliko vredi. Koliko košta, to je već pitanje za neprijatelje Novog Sada.    

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.