Svakog leta isti košmar. Od Potočara do „Oluje“, zdrav razum ne može da se izbori sa šljamom direktno ili posredno odgovornim za genocid i etničko čišćenje. Dok se građani/ke kao pacovi vrte u lavirintu i jedu jedni druge, šljam se reorganizovao i regrutovao nova lica za staru, propalu stvar. Srbi foliraju da rata nije bilo, Hrvati da još traje, trodelni Bošnjaci i dalje traže kosti. Neko se obogatio na tuđoj krvi, pa ima i to.

Problem je tragično prost, kao i likvidacija civila. Ruke se ne mogu oprati u krvavoj vodi i ne očekujte od dželata milost. Ne tražite Vebera u glasu stadionskog huligana i pokajanje od neosuđenog ratnog zločinca. Šta je osuđeni Vojislav Šešelj uradio, rekao i mislio, a da predsednik Srbije to ne bi radosno ponovio? Ništa.

Srbija je kidnapovana država u kojoj se intenzivno sprovodi restauracija najgorih ljudi, ideologija i dela. Svaki, ama i najmanji potez srpske vladajuće „elite“ za cilj ima pranje ličnih biografija, neutemeljeno blaćenje političkih protivnika i stavljanje prljavog novca u legalne tokove. Presvučenim radikalima strašno je važno da pokažu i dokažu da su sve vreme bili dobri momci i da pripreme teren za svoje ljude, osobe koje su se teško ogrešile ne samo o naše susede već i o građane i građanke Srbije. Posebno njih.

Ako ste jedne sekunde pomislili da se u Srebrenici nije dogodio genocid, za šta postoji sudska presuda, biblioteka materijalnih dokaza, armija svedoka i cela nekropola, te sekunde radili ste za Aleksandra Vučića i sve koji su se tog leta odbradovali akcijom vojno neostvarenog generala i kukavice od čoveka. Svaki sekund premišljanja ili nesigurnosti radi za monstrume koji su, jednom opet na slobodi, dočekali svojih novih pet minuta tokom kojih im niko neće osporiti da su prava srpska elita. Jebene legende sa majci nedozrelih tupana i opšta mesta najgorih stihova.

Svakog trena dokazivaće nam da su herojski i stoički okajali greh koji su zle vanjske sile pripisale svima nama, a ne konkretnim pojedincima. Uostalom, šta su oni nama uradili?

Ako nisi kriv, zašto ti smeta reč „genocid“? Ako si tog jula spavao snom pravednika, bio prestar, premlad, nerođen ili geografski i mislima predaleko, zašto si toliko pogođen? Šta te peče u grudima? Znam, reći ćeš mi „Srbija nije genocidna zemlja i Srbi nisu genocidan narod.“

I ja ću ti odgovoriti „tačno, nisu“ i pitati te sledeće: a koji narod i država jesu?

Ministar odbrane je tu načisto. Uvredio je nemačkog ambasadora rekavši da Nemačka nema pravo da bilo kome drži lekcije o genocidu. Stvarno? A ja baš mislim da ima, ne pravo, već obavezu. Kao izlečeni narkoman kom je deo kazne to da svojim primerom u školi uči decu o užasima narkotika. Od Vilija Branta do Angele Merkel, Savezna Republika Nemačka ne promašuje obavezu da pogleda žrtve u oči i kao državni aparat učini sve moguće da se horor nacional-socijalizma i Holokausta više nikada i nigde ne ponovi. Do te su mere revnosni da su u poplavi političke korektnosti otišli u drugu krajnost i postali nesposobni da objektivno kritikuju politiku Izraela, budući da se u SRN etiketa antisemite jako lako stiče i teško skida.

Da li ti je ovaj primer makar razumljiv? Da li si se ikada ogrešio o nekoga, pa se izvinjavao i obećavao da više nećeš? Da li si nekada izneverio samog sebe? Gledao u ogledalo, stideo se i dumao kako dalje? Kako skloniti mrak iz grudi? Boli, zar ne? Znam, uopšte ne prija. Otkud ti onda ideja da je sa genocidom i ratom išta manje bolno?

Ako ti reč „genocid“ pričinjava toliku patnju, zapitaj se zašto je tako. Ako si nevin, zašto te je sramota priznati da u svom jatu imaš monstrume, kao što ih svaka zemlja i narod imaju? Ako si toliki hrišćanin, zašto ti je istorijski renome veštačkog kolektiva važniji od nezapamćene patnje stvarnih ljudi s kojima si delio kulturu i život, te činjenice da lično nisi ni za šta kriv, niti te je iko išta pitao, niti će te iko igde time opterećivati kao osobu sa imenom i prezimenom?

Kako ćeš obeležiti komemoraciju žrtava genocida koje, u tvom uskom, zagušljivom svetu, pripadaju ekskluzivno tvom jatu? Kako ćeš u Kragujevac, na Staro sajmište ili na ledeni Dunav, ako su ti Potočari laž i podvala, nama najboljima od svih?

Da li si svestan da negiranjem očiglednog uzgajaš novu generaciju istih takvih koljača? Shvataš li da tako ne samo što se ne miriš sa komšijama, već bacaš u međusobnu zavadu sopstveni narod? Znaš li, oh, bezgrešni čoveče, da će te ljudi kojima ćutanjem i busanjem pomažeš da se operu, staviti u istu takvu hladnjaču ili raku, jednom ako im zasmetaš u poslovima sasvim nadnacionalnim?

Možda je odgovor sasvim banalan u svojoj nedostižnosti. Možda si večito ljudsko derište, stalno tragajući za strogim ali pravičnim očevima i ocima. Možda si bez zastave, nejasne državne granice i mrtvih kraljeva jedno veliko ništa i niko, pa ti je vrlo bitno da iz tih simbola učitavaš ljudske, individualne vrednosti – blago koje se stiče pristojnim, radoznalim životom. Ne biva.

Možda za ovih 20 i kusur godina nisi naučio ništa važno i duboko, možda je za tebe sukob sa samim sobom fenomen vidljiv samo u romanima, muzici i filmovima koje ionako ne upijaš. I reći ćeš mi da ni za to nisi kriv. Daljinski upravljač ti je neuhvatljiv, knjige postoje samo u Hogvortsu, politikom se bavi samo ološ, a ti i tvoja deca ste posisali svu mudrost i univerzalne istine od ljudi i medija koji u ovom trenu sklapaju tvoj kovčeg i overavaju pasoš tvoje dece.

Možda… moje jadne komšije negde nađu mir. Neka im je laka zemlja.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.