Profesor Pušić je bio u pravu, u gradu postoje samo dve industrijske grane: studenti i gradsko građevinsko zemljište. Otimaj, isisavaj, zapljuni pa zidaj. Ili podigni kiriju. Budi i ti deo tima koji pobeđuje. Ako nećeš, marš kod ostatka izdajica.

Smrt drvetu! Drvo ti otima posao, švercuje izbeglice i diluje s Albancima. Trotoar širi od pola metra je prodao Kosovo. Biciklana u zgradi je NATO lokator. Dečija igrališta šire hepatitis i dovode u iskušenje noćne zapišavače.

Opet su se kola slomila na “jermenskom pitanju”. Izgleda da se na tom ćošku preko kičme drugih najbolje prelama i reflektuje naša istorija i mentalitet. Drugih i kulture. Jermena i kulture više gotovo da i nema u Novom Sadu i poučno je, kome treba dopunska nastava, pratiti radikalsko iživljavanje nad spomenicima i kulturom sećanja.

Nemojte njima pominjati sećanje, ako boga znate. Optužiće vas za ometanje nevidljivih reformi i život u prošlosti.

 Svako dobronameran vidi da je zgrada neoštećena

foto: Bojan Hohnjec

Neko ko nije ti će se fantastično opariti izgradnjom urbicidnog monstruma, protiv čega je ustala valjda svaka osoba, profesionalac, organizacija i institucija čije ime nešto znači u Novom Sadu. Rekli bi da onda problem ne postoji, zar ne?

Bojim se da ne biva, u gradu u kom je legalizovan izborni trijumf drugog i četvrtog. Šta je, spram toga, razvaliti i nadzidati? I nemojte mi reći da ste iznenađeni. Estetika slobodnih radikala govorila je sama za sebe, od početka. U njoj i etici leže anđeli i đavoli, na ravne časti, pa ko ume da gleda – vidi. Odelo dobro laže, jezik nešto slabije, a tekst između redova nikako.

Čitam šta imaju reći vlastodršci i ovi što zidaju, gladni para, pa se prisetih kako u zbilji funkcioniše vladavina najgorih. Prvo se prosek i prosečni namah učine strašno neodoljivim. Padne kriterijum, za njim zgrada banke i spomenici, koje naravno “niko ne sme da bije”, barem dok ne nastupi proces “humanog preseljenja”, pa sve do “pobede mira”.  Eto vam estetike i etike.

Pitajte premijera šta je “humano preseljenje” i nemojte se iznenaditi ako vas, duboko povređen, zamoli da mu ne dirate porodicu.

Ova ekonomsko-mentalna kasta, načelno desno-pogubljene provenijencije, je u politički novogovor ubacila izvesnu demaskirajuću frazu, još od novosadskog vakta Maje Gojković u nekoj od njenih političkih inkarnacija, odnosno Velimira Ilića dole u Čačku, a bo’me i u Parlamentu.

“Svako dobronameran vidi da…”, u ovom slučaju, “…spomenici kulture nisu uništeni”.

Slušam SOAD i setih se nesrećnih Jermena. Zaborav ne briše loše odluke. Ni vreme. Gledam karosel koji se vrti oko lobanja i grobova. I sve je lažno i prihvaćeno. Osim grafita protiv vlasti, njega više nema.

Znaš Ti Zašto

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.