Pre neki dan je u Puli, na Đardinima, otkriven spomenik jugoslovenskom i hrvatskom bokseru Mati Parlovu (1948-2008). Delo umetnice Marije Ujević Galetović postavljeno je preko puta kafane „Mate“, nekada u vlasništvu proslavljenog sportiste, danas njegovog sina Matka.

Vest sasvim prozaična, zar ne? Ništa to nije novo, neobično, ili vredno posebne pažnje tzv. Regiona. Ili jeste?

Biće da jeste.

Mate Parlov je bio veoma cenjen i slavljen pre nacionalnog kanibalističkog pira, a fejsbučku, internet slavu stekao je čuvenim citatom koji otprilike staje u jednu misao:

„Kako ja mogu biti nacionalista, kada sam bio svetski prvak.“

U toj rečenici sažeta je sva neophodna mudrost za mir i prosperitet na Balkanu. Tiho upozorenje da se manemo tribalizma, kolektivnih usuda, proročanstava i mitova. Što je čovek bliži tronu sveta, to mu sa horizonta sve brže nestaju banalna mržnja i sukobi dva naroda koje je „podelio kotač povijesti“, kako je to primetio književnik Miroslav Krleža.

Šta je mislio o tim narodima i šta oni jedinstveno čine, bolje da pročitate sami. Kako god, Parlov je na vreme razumeo šta je pesnik želeo da kaže. Zato je i bio prvak sveta, između ostalog.

Nego, spomenik i zašto je dragocen.

Sama ideja da se u tvrdoj materiji ovekoveči lik i delo takvog sportiste i građanina, na Balkanu je incidentna pojava. Znaju naručioci spomenika, od Vardara do Triglava, da se pomoću njih u određeni javni prostor učitava određena simbolika i sistem vrednosti. Šta je to što nosimo u večnost i kako da se postavimo u sadašnjosti, gledajući napred u budućnost.

Ako pogledamo naše, a bogami i ostale regionalne spomeničke bravure nastale posle raspada SFRJ, tapiju na spomeničarenje preuzela je nacionalno i verski probuđena politička struja. Ne zalazeći u njihov fizički izgled i umetničke domete, spomenici se zidaju na političkom postamentu i poruka je otprilike ovakva:

„Budućnost je neizvesna i puna zamki. Ona donosi verovatno još veću nevolju po nas, tuđom krivicom. Bolje je da se držimo velikana i događaja iz nacionalne, odnosno verske prošlosti, jer u tim ljudim i događajima leži ključ našeg prosperiteta i opstanka. Evo vam ništa i držite ga čvrsto.“

Ključ je, tako barem ja čitam, u komformizmu tela i kukavičluku duha. Zato beogradski najnoviji spomenici izgledaju umetnički lenjo, istorijski nazadno, dok u posmatraču mogu da isprovociraju isključivo emocije neophodne za tapšanje po sopstvenom ramenu.

Nisu izazovni. Suprotnost Meštrovićevom „Pobedniku“, od koga se snebivala čaršija, a podržala ga struka. U Beogradu je danas obrnuto raspoloženje: čaršija je prezadovoljna, a struka sluđena.

„Pobednik“ je u trenutku stvaranja bio ispred svog vremena, a „Stefan Nemanja“ je daleko iza. A Mate Parlov? On je u Hrvatskoj daleko iznad i ispred dominantnih društvenih tokova, pranja ustaštva i svaljivanja svekolike krivice na isključivo Srbe.

Pogledajte kako stoji. Kakvo mu je držanje, govor i položaj tela. Šta sve možemo da iščitamo i učitamo sa njegovog lica. Na koncu, kakve emocije u nama takav spomenik otključava.

Ako ste turista iz Crne Trave koji letuje u Puli, šta osećate? Šta vam Mate govori?

Da je kojim slučajem spomenik legendi sporta pravio Goran Vesić, ili SNS ko takva, sasvim je nevažno, ili da se hrvatska domoljubna desnica koji slučajem udostojila da uradi isto, opet – sasvim je svejedno, da li iko sumnja da bi Mate izgledao moćno, ratoborno i spremno na udarac?

Ako je neko umeo da se bije – on je umeo.

Na šta bi ličio Mate Parlov, zanavek zamrznut u ringu? Kakvu bi poruku, kakve emocije, slao u budućnost, kada pomremo svi mi što ovo čitamo? Koliki bi mu bio krst, odnosno križ?  A nacionalni grb? Koliko bi hrvatskih majki stiskalo stomak sa nerođenom decom? Na šta bi ličilo mužjačko omamljivanje tuđim uspehom, kada bi Mate bio prikazan kao jedan fizički sasvim zajeban lik, pred čijom pesnicom padaju ćetnici, balije, Amerikanci i Rusi?

Grad Pula i autorka Ujević Galetović nisu upali u tu, veoma plitku zamku. Naprotiv.

Parlov je izvajan tako da isijava silinom karaktera, a ne pesnica. Blagog, opuštenog držanja, sa jednom rukom u džepu, pokojni Mate poručuje da nas može iskriviti kao slamčicu, ali mu to ne pada na pamet da uradi. Savršeno je razumeo da su etničke i verske podele pogonjene mržnjom i da se nalaze na dnu kace ljudskih emocija, identiteta i političkih težnji.

Znao je da su ekstremni nacionalizam i verski fundamentalizam samonanešene povrede. Pesnice su tu za one koji ih baš traže, a u Regionu ih trenutno imamo za izvoz.

Mate je izvajan kao da sačekuje goste u svojoj kafani. Izvajan je kakav je bio, sa jasnom neizrečenom porukom.

Kao u pesmici “Kueljo, Kueljo, Kueljo, šta te to smelo, čekao si desnicu, a dobio levicu”, ta je spomenička levica skrivena u džepu. Tu je, čeka spremna, bez preke potrebe da se nameće pučanstvu. Umesto nje, tu je desna ruka, da se pozdravi, rukuje, i odvuče pažnju s levice, ako si baš zaslužio.

Sad zamislite “našeg” Parlova, danas, da li bi tako blago naheren krio svoje najjače oružje, ili bi se metafizički qrčio i potpirivao najniže strasti u ljudima koji ga posmatraju?

Za kraj, anegdota iz Crne Gore, da poentiram.

Tokom referenduma za nezavisnost 2006. boravio sam u više gradova i razgovarao sa gomilom ljudi. Najveću neprijatnost, na granici krivičnih dela i bez imalo iznenađenja, doživeo sam od srpskih nacionalista i “unionista” u Bijelom Polju, ali o tome neki drugi put. U ovom kontekstu je bitan detalj iz Nikšića, nakon mitinga Mila Đukanovića i “suverenista”, i razgovor dva starca pored spomenika kralju Nikoli.

Upoređivali su spomenike u Podgorici i Nikšiću. Isti vladar, isto vreme, drugo mesto. Pažljivo su ga posmatrali, pa jedan od njih, sasvim sigurno bez umetničkog staža, diplome akademije umetnosti ili kakve druge stručne kvalifikacije, reče onom drugom:

“Bogami, ljepši im je Gospodar ovde, nego u Podgoricu. Ljepše se drži, kao pravi Gospodar čo’ek…”

ZTZ