Skip to content

Svestionik: O klasama i rasama u vagonu „Lexington Expressa“

Ušli smo u podzemnu železnicu kod robne kuće „Blooomingdale’s“ na Leksington aveniji sa namerom da se na najbrži način domognemo samog „špica“ Menhetna i stanice Bowling Green. Zelena metro linija, „petica“, poznata i kao Lexington Express – klizi ispod nebodera, ikoničke Chrysler Building, Grand Central Station, prilaza Brooklin Bridge-u, Wall Street-a… U jednom momentu, preglasan razgovor dvojice putnika do nas skreće mi pažnju. Belac u ranim tridesetim, visok, plav, u odelu sa kravatom, prototip WASP Amerikanca (White Ango-Saxon Protestant) – stoji, sa mobilnim telefonom u ruci, igra video-igricu, jedna slušalica mu je u uhu, druga visi preko kravate. Ispred njega sedi Afro-Amerikanac u pedesetim, liči na mlađeg Denzela Vašingtona. On kreće da propituje svog belog saputnika o tome čime se bavi, šta radi, šta misli o klasnim razlikama, političarima…

Razgovor, povremeno na ivici provokacije ali stalno pristojan, prerasta u prvorazredni sociološki eksperiment na temu rasa i klasa u SAD. Osvrnuo sam se oko sebe da vidim da nije u pitanju neke skrivena kamera za neki „Borat-like dokumentarac“. Njih dvojica su nastavili razgovor, belac nije izvadio onu slušalicu iz uha i nije prestao da igra video-igricu, ali isto tako nije ni odbio da odgovara na pitanja crnca niti je izašao stanicu ranije. Izašao je na kraju na stanici Wall Street, pozdravio se na odlasku prijateljskim sudaranjem pesnica sa svojim crnim sagovornikom. Upper East Side, rezidencijalnu četvrt istočno od Central Parka u kojoj žive „bogati belci“ (Jevreji i protestanti uglavnom) i Wall Street u kojem mnogi od njih rade – najbrže spaja upravo pomenuta linija metroa i ovde su uvakve situacije potencijalno moguće u svakom vagonu i svakom minutu.

epa03458903 People wait at a crowded subway stop as the city tries to recover from the after effects of Hurricane Sandy in Brooklyn, New York, USA, 05 November 2012. Portions of the city’s transit system are still not operating due to flooding and damage from last week’s hurricane causing severe crowding in areas. EPA/JUSTIN LANE

Pitao sam Elenu koja je zajedno sa mnom pratila razgovor – može li da zamisli ovakvu scenu u javnom saobraćaju u Beogradu. Rekla je da joj je prvo nezamislivo da se u istom vozilo javnog saobraćaja voze menadžer iz Airport City-a i neki Rom, na primer. Ukoliko bi se to i desilo a ovaj drugi bi se usudio da prvome postavi neko slično pitanje, verovatno je da bi popio batine i bio izbačen iz autobusa ili trole, sve uz asistenciju ostalih putnika. U prošlom broju „Nedeljnika“ na temu ovdašnjeg tripa kako je „sramota voziti se u javnom saobraćaju“ pisao je Branko Rosić. U Londonu i Njujorku se gradonačelnici, bankari i glumci voze podzemnom železnicom, kod nas ako je neko poznat primećen u troli – dnevne novine danima pišu izveštaje kako je pomenuti selebriti „načisto propao“.

Isto veče u pabu „Ginger Man“ u 36. ulici pitao sam prijatelje iz Novog Sada i Crne Gore koji žive u Njujorku, da li je scena kojoj sam svedočio izuzetak ili pravilo. Ni izuzetak ni pravilo – kažu oni. Mogao je razgovor da krene u sasvim drugom pravcu, ali ovakav kakvom sam prirustvovao – sasvim je moguć i uobičajen.

Sutradan, našao sam se u studiju Mirka Ilića, uz Marinu Abramović jednog od retkih sa ovih prostora čije radove MoMa ima u stalnoj postavci. Mirko kaže da je razlika između američkog i balkanskog rasiste u tome što će ovaj prvi – pre podne crnačkoj deci da prodaje alkohol i drogu a uveče će obući KKK kapuljaču i zapaliti krst. Srpski i hrvatski rasisti će, kaže Mirko – odmah izvaditi bejzbol-palicu…

Kažu da je ruski car Nikolaj Romanov, na dočeku nove 1917. godine rekao – „Pa, teško da može da bude lošija od grozne 1916.“ U 1917. je izgubio tron a godinu dana kasnije i glavu. Komunikacija između klasa, rasa i nacija potrebna je danas na 100 godišnjicu Oktobarske revolucije kako Americi i Rusiji tako i Srbiji. Situacija u kojima uspešni bankar u javnom prevozu razgovara sa nekim iz „niže kaste“ potrebna je i jednima i drugima. Dijalog, pa makar i žučni – koji će se završiti prijateljskim sudarenjem pesnica, a ne ćutnja i ignoracija koje na kraju rađaju ratove, lomove i revolucije.

Robert Čoban

Published inUncategorized

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Enter Captcha Here : *

Reload Image