Kontraintuitivno, intervjui s osobama koje poznajete su za nijansu teži. S jedne strane iziskuju napor otklanjanja sumnje publike u tvoju objektivnost i nepristrasnost autora, a s druge te prisiljavaju da otkriješ novi ugao u stvarnosti ljudi koje si davno pozicionirao u ličnom koordinatnom sistemu ljudskih vrednosti. Fotograf „Dnevnika“ Slobodan Šušnjević jedan je od njih, drugar i bivši direktni kolega, kreativac, društveni intervencionista. Sedimo nakon otvaranja njegove samostalne izložbe „Srem – Ožiljak i lek“ u Muzeju Vojvodine, konstatujem da u njemu žive ista vedrina duha i misli i pričamo kao da smo se sreli prvi put – takav je čovek. Odmah na početku prebiramo po, kako kaže, traumama njegove prve fotoreporterske izložbe.

„Ovo je trauma koja je trajala dugo, akumulirao sam veliki broj fotografija i prepoznao radove koji mogu da se koriste ali nisam imao lid, nisam mogao da ih spojim. Novinar Željko Marković je imao jednu priču, za njega, i moje fotke su filovale te priče. On ima raskošne rečenice, vidi ceo ambijent, postavi se na dobro mesto, međutim ja krećem od ideje pa je realizujem, a ovde je obrnuto – imam gotove radove, a nije ideja moja. Zato sam krenuo od Filosofije palanke Radomira Konstantinovića.“

Zašto?

Stičem utisak da se puno govori o tome, a da niko nije čitao. Niko tu ne napada palanku, Konstantinović je objašava kao fenomen. Željko je mislio da ću da zalepim ono „palanački“ ali to u ovom konceptu nije namera.

Koja je namera, koji je ključ iščitavanja sremske palanke?

Ni u lepom ni u ružnom. Shvatio sam da mogu Srem posmatrati neteritorijalno i koristim koncept Olivera Toskanija, on je imao Kolors magazin, „Magazin o ostatku sveta“ , pa recimo priča u Barakoi, drugom gradu po veličini na Kubi, u različitim aspektima: kućni ljubimci koji se jedu, moda od recikliranih guma, zato što nemaju šta da obuju, pa navodno tu živi čovek sa najvećim… na svetu – u suštini, to je kosmička priča. Srem je deo kosmosa.

Kustos Darjuš Sami na otvaranju izložbe

Zašto baš Srem, išao si sa Markovićem i po Bačkoj i Banatu?

Da, ali je najviše radio Srem i nije išao po terminu kog smo koristili – Sremac profesionalac. To su ovi što suču brkove i znaju bećarce. Ne možeš biti Sremac po profesiji, ovo je dijametralno, ovde je Srem deo kosmosa i ljudi koji žive ovde i na Jupiteru, ako postoje, imaju istu genezu, isto ih boli, isto se sećaju i isto zaboravljaju.

A naslov „Srem – ožiljak i lek“?

Prva moja verzija je bila Srem – melem i ožiljak, ožiljak je na kraju jer mislim da je više ožiljaka. Jako je sveže sećanje na Drugi svetski rat u Sremu, puno je masakara bilo, bio je ne samo deo NDH nego su recimo u Grgurevcima Nemci ubili 280 muškaraca u jednom danu. E sad, ima priča, čovek sedi pored ovaca i puši. Žuti prsti, žuti brkovi, niko se ne brije jer nije rentabilno. Pita ga, „ti puno pušiš?“ – Ma da, rekao mi lekar da ostavim. „Hoćeš ostaviti?“ – Ma, boli me… „Pa što ti je rekao da ostaviš?“ – Pa imam tu pušačku nogu, neće da protiče, zakrčilo. „A kako ste počeli da pušite?“ – Znaš, ja sam bio u stroju za streljanje pa me je Švaba šutnuo u dupe i izbacio iz stroja… Ali, on je video kako su ubili njegovog oca i još 279 ljudi, došao je kući, našao kutiju cigara i popušio sve jednu na drugu. Tada je počeo da puši, u sedmoj ili osmoj. Te reportaže smo prestali da radimo jer je Mijuško (Miroljub Mijušković, bivši urednik lista „Dnevnik“, prim. aut) dao Željku otkaz jer je, znaš ono, jebiga…

Ovo ću objaviti, nećeš imati problema na poslu?

Svejedno. Mijušković mu je dao otkaz iz nekih njegovih razloga, smetao mu je Željko. Marković je nastavio da obilaze njegove uslovno rečeno „pacijente“ pa je pitao da li ovaj još puši, kažu „ma puši“, pa gde je, „kod ćerke u Sremskoj Mitrovici, „pa šta je bilo“, pa odsekli su mu noge. On ne prestaje da puši, gubi noge ali cigaru ne ostavlja To je strast inicirana traumom, budi ubeđen da u Indiji, Pakistanu i Danskoj imaš isto to.

Dobro, drugi veliki rat sigurno nije jedina trauma u njegovom životu?

Apsolutno. Imali smo ratove i pre 20 godina i sve posledice tih ratove, ne samo nesretnici koji su došli ovde nego i nesretnici koji su ih dočekali, pa su svi tako nesretni ostali traumatizovni. A tu je melem s druge strane, kako je Srem lep, priroda, kako su ljudi otvoreni, oni se bave pravim životom. Kao drveće su, šuma, tu bivstvuju, rastu, svi su povezani, ima priča da su svi u relaciji, i Zemunci, i Vitojevčani, i Molovin, i Beška – svi vole da kažu da su Sremci.

Kakvi ljudi žive tamo, viđeni tvojim objektivom?

Za nijansu su izdvojeni. To su isti judi kao i ovi što sede s nama u kafani, ali ovde su dobili piliku da nešto kažu o sebi a nemaju kalkulaciju. Oni sa mnom i Željkom nemaju nikakve odnose, niti će od mene kupiti svinju sutra, niti ja teram vepra kod njih, oni nam otvaraju svoje priče.

Foto: S. Šušnjević

Koja emocija prva ispliva?

Prvo krene sa žalom, sve je nekada bilo bolje i ta floskula „divan je kićeni Srem“ je priča koja ne egzistira, možda je između dva svetska rata bilo nekog reda i sistema i sećaju se toga kao divnog vremena. I dalje su težači težačili, bilo je teško ali je bilo sistema pa su znali zašto to rade. Posle se sve urušava. Imaju nadrealne priče i svi su u žalu za mladošću, čak i ljudi koji nisu svedoci rata nose njegove ožiljke.

Neko im je to preneo.

Upravo to. Ta emocija se gajila i negovala. Postoji misteriozna knjiga za koju ne znam kako se zove. Za nju svi kažu „piše to tamo“, kažem gde, kažu „ne znam, nema niko“. Ta knjiga je štampana i pokupljen je valjda ceo tiraž za mesec dana.

Čekaj, postoji naslov?

Neće da kažu, o tome se radi. To je misterija.

Ovo je vest, ima misteriozna knjiga na koju se Sremci pozivaju, a ne postoji?!

Pazi, ja sada gotovo izmišljam, postoji knjiga na koju se nekoliko sagovornika pozvalo, „piše to tamo“, ne znaju koja knjiga. Kao ljudi na Golom otoku, oni ne pričaju o zlikovcima sa Golog otoka, svi su mrtvi ali se i dan danas plaše, uterano im je to. Izašla je neka knjiga, popisana su imena ljudi koji su činili zločine i u nekoj formi otišla u svet. Onda su KPJ ili ko već ukapirali da je to ozbiljna stvar, da su tu adresirani i pokupljen je deo tiraža. To je sada izmišljena legenda, kao Svici sa Mrtvog mora. (smeh)

Sremski Tvin Piks triler?

Nege postoji knjiga, niko neće da kaže kako se zove, ja sam našao jednu koja bi mogla biti ta ali nemam potvrdu. To se prenelo i na mlađe, a onda su i oni dobili svoj rat, da ne bude da je neko propustio.

Foto: S. Šušnjević

Kako si ostario ti, a kako Vojvodina, radili smo zajedno u „Dnevniku“ davno, obilazili je uzduž i popreko?

Na žalost, propast vidiš više u gradu nego u selu.

Nemoguće.

Selo ne propada spontano, selo biva ubijeno. Postoji tendencija da se gasi, proda sve Matijeviću, Kostiću, Miškoviću ili ne znam kome, tako se gase farme, kombinati, zadruge, ali to nije spontno nestajanje. Selo je konzervirano i tu vidiš nasilje. U gradu vidiš sponatno nasilje i urušavanje. Znaš kada predsednik Skupštine grada kaže poslanicima „imamo osamdeset tačaka dnevnog reda, požurite, investitori čekaju“. Kada ti to kaže predsednik Skupštine znaš da je patologija ozbiljna ali je problem što ti dopuštaš da se to urušava, da se pravi trinaestospratnica u užem cetru gde neće biti mesta za parking, gde niko ne pravi park, a pričamo da ćemo napraviti pet.

Ti si fotkao Beogradsku kapiju na bilbordu „Mesto kojem volim“, kada je jedna banka platila njenu rekonstrukciju?   

Bio sam ponosan što sam to predložio i to je prihvaćeno, moja slika je tamo i potrošili su dva, pet, dvadeset miliona novaca, nemam pojma, i rekonstruisali je. Onda su neki kvazi, ne znam kako se zovu oni koji su trebali da unesu novine u rekonstrukciju, morali samo 15 centimetara podići taj prolaz da se on cedi. Ako ga nisi podigao voda će opet da ulazi i prskaće se zidovi. A s druge strane, rešetke na oba ulaza reciklatori su pokupili jer im treba, jel’, gvožđe je, a onda je došao braćala majstor i ubacio šest lopata asfalta u mesto na kom treba da se cedi voda. Ne znam koliko miliona je potrošeno na rekonstrukciju i šest lopata će da joj dođe glave. U svakom segmentu grada je tako, gde god može da se zajebe i skrlja – skrlja se. Sve se otaljava i sve široke priče su u stvari šuplje.

Da li si još u Kritičnoj masi?

Da, ali to nije organizacija nego događaj. Novosadska biciklistička inicijativa daje podršku i logistiku, ti ljudi su aktivniji.

Prošli put kada smo pričali bio si malo razočaran što ti ovako „mator“ guraš više nego mladi od 20, da li se to promenilo?

Malo sam se izmakao, ne angažujem se više. Nisam ja izmislio KM, uključio sam se u početku jer je meni iz najsebičnijih razloga bilo važno da KM postane platforma za druženje i spajanje različitih ideja. Na dva bicikla sede magistar i paor, razgovor krene o biciklima, pa se završi sa Milankovićem ili Slobodanom Jovanovićem. A mlađi… Sinoć sam dao devojčici koja je kod nas na praksi da napravi fotografije i šta je zez – ja nju nisam naučio da to radi, očekivao sam da uradi to kao ja. I ti i ja očekujemo više nego što je u percepciji mladog čoveka, on ne prepoznaje moju i tvoju važnost nečega iako to ne podrazmeva da on ili ona to ne mogu da urade. Ne zanima ih šta bi ti voleo, takav utisak stičem. Nema strasti.

Karikatura: Hugo Nemet

Ne bih da zvučimo kao matore prdonje ali i Mlađa (Urdarević) mi je rekao sličnu stvar: mladi nisu gori od naše generacije već se ne lože dovoljno na ono što ih zanima.

Niko ne pravi fanzine?! „Zašto bih to radio?“ Pa zato što je fora, ne mora ničemu da služi, napravi ga samo. Nedostaje strast, neću da kažem da je to nečiji projekat ali se idiotizam zaista medijski plasira. Moj trenutno najveći protivnik je konzumerizam. Podignut je na nivo božanstva.

Ovo nije teorija zavere, na zaglupljivanju se zaista aktivno radi s vrha?

Ubeđen sam u to. Nametalo se i primilo. Konzumerizam je projekat koji se vrhunski plasira. Ako vidiš kako funkcionišu rijaliti programi kapiraš da je to autonomni sistem. Nisam odoleo, morao sam i ja da pošaljm taj skup SMS u rijaliti program.

Ti?!

Moj sin Isidor je igrao šah sa bratom Gagijem i Kristijan Golubvić je bio na televiziji nekim čudom. Oni nisu bili svesni da sam poslao poruku i čekao je na ekranu: „Eh, moj Iko, ti igraš šah sa Gagijem, a ispiti sami da se polažu“. (smeh) I čekam da se pojavi na ekranu, naslikam njega ispred i okačim na Fejsbuk. (smeh) Nadrealno, u tome je fora. Konzumerizam je plasiran kao što je i idiotizovanje. Jednopartijski sistem nije prestao, ovo je ispod istog šinjela samo su dobili poslodavca koji je proft. Imaš sada priču da će zaposliti 500 inženjera u Novom Sadu.

Sto sada, 500 za tri godine.

Svejedno, takvih nezaposlenih inženjera nema! Ti si žešče glup ako hoćeš da ugasiš četiri, pet malih firmi da bi napunio novu. Nema nezaposlenih programera, inženjera, pa i Pavličić, Novaković, Pajtić, su onda zinuli kako će zaposliti celu stranku, ali njima treba 10.000 inženjera, ne trebaju im čistačice. Kragujevac, Zastava? Italijani se zajebavaju sa nama, uzeli kintu, ako bude – bude, ako propadne – oni nemaju nikakvog troška.

Koliko smem da te pitam o medijima, poslu i firmi, a da nemaš problema u „Dnevniku“?

Tamo uvek ima problema. Ne znam šta bih to morao da kažem, a da to nije opšte poznato. Imam platu 27, 28 hiljada i neograničenu obavezu jer je ovo posao koji volim. Nisam prevaren, ušao sam pod tim pravilima, shvatio sam da je to u funkciji manipulacije. Izložba „Ljudi ljubav“ je imala tu temu, kidisao sam na kontaminaciju informacijama, devne novine su čisto nasilje. Žao mi je što nema dovoljno tekstova koji će ostaviti utisak novina s kredibilitetom i da možemo da se zaštitimo od političkih stranaka. Koja god da dođe će napraviti, neću da  kažem cenzuru, nego selekciju da ne napišemo da je neki džiber nabacao šest lopata u odvod jer to nervira nekoga u Gradu.

Ti si i dalje isti onaj pozitivan, kreativan čovek, društveni intervencionista, šta te hrani?

Upravo to, da to ne radim ne bih mogao da budem živ. Svakog trenutka imam tri projekta.

Da li se to uči, rađa s tim, preuzima od drugih…?

Nemam pojma. Nasledio sam od roditelja životne veštine, i ja sam dođoš, iz provincije, i ovde sam prvo otišao na Dane džeza. Nikada nisam čuo trombon uživo, znam šta je, kako zvuči, gde mu je mesto u orkestru, ali ga nikada nisam čuo. I prvi put sam popio crno pivo uz džez, to mi je drugi ukus, i sada imam taj doživljaj od pre trideset godina. Slušam taj trombon, glasan, limen, jak, a muzičar plače kroz njega. Ne stidim se porekla, ništa različito od drugih, a onda dođeš u situaciju da prepoznaš taj trombon, ili kažeš „šta mi ovaj tu duva“ i pobegneš. Jako volim strast kod ljudi, generalno. Ako je ne nađem ti ljudi mi nisu zanimljivi, kurtoazno provodim vreme s njima. Evo ti moj projekat „Znak pitanja“ (sačinjen od ogledala, prim.aut), ovo nisi video. Lepim ih po školama, grobljima, crkvama. Postavi mu koje god pitanje hoćeš i tu je odgovor.

A Kural? Sta se dogodilo s njim i kasnije „Lančanom reakcijom“, građanskim pokretom umetnika revoltiranih krečenjem Remedovog murala?

Neka se ne ljuti autor Remed, ni ljudi koji su poklonici dela, ali meni je sve što se dešavalo posle krečenja briljantan performans. Kural je petu glavu za original! Dobro je što su ga prekrečili, šteta bi bilo da nisu jer svega ovog ne bi bilo. Ne bi postavljali pitanja ko, zašto, jel’ ovo Savamala, ne bi traumirali ljude koji moraju da odgovore na ta pitanja. A treba ih traumirati. Stalno dolazi do zabune – Vučić je na vlasti, svi ostali ispod nisu. Oni su naš servis i trebaju da rintaju za nas, kada već dobijaju dobru lovu. Oni su ispod istog šinjela, to je taj koncept. Ako ja lupim o sto vi ćete da se userete i niko ništa neće pitati. Po meni, to je najznačajniji umetnički događaj godine.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.