Stvarno ljudi, nije u redu. To sa smrću i šta joj radimo. Nije fino, zaslužuje ona mnogo manje i bolje.

Mislim da je smrt u Srbiji i regionu odlučila da se sindikalno organizuje zbog mobinga živih. Puna su nam usta smrti, a zapravo ne znamo šta ćemo s njom, kao da je šaljemo na zadatke koji ne postoje zarad kvote koju smo sami sebi zacrtali.

Posle se naljutimo jer nemamo čime da napunimo novine ili hangar. Istovremeno je krivimo zbog toga i flertujemo s njom, što ona prihvata uz kiseo osmeh.

Volela bi da ume da se sveti, ali ne ide joj, zato je osmeh kiseo, a ne s blistavom zadrškom.

Verujem da svoj posao obavlja hladno i nepristrasno. Ne uživa u njemu ali se tu pronašla. Pije kafu, puši i antialkoholičar je. Vozi nešto neupadljivo, sivog “punta”, u ležernim odelima tamnijih tonova. Navija za “Partizan”, mada je fudbal ne zanima previše.

Ima hladne dlanove i vruća stopala.

U zemlji gde svetinje više ne postoje, ili se pogrešno tumače, smrt ima najgori posao na svetu. Ne poznajem je, no sam ubeđen da strah koji osećamo prema njoj čini važan deo njenog radnog dana ali ne kako mi očekujemo. Ona se tim strahom ne hrani, niti uživa u njemu, već njime daje svečanu notu tom značajnom događaju, jednom jedinom, jedanput u životu. Strah je njen dezodorans, tačka na “i”.

Modni detalj koji damu razlikuje od šiparice. Ležeran simbol.

Strah od svega drugog čini je nesrećnom i promašenom osobom, zbog čega se prečesto oseća kao da baca bisere pred svinje, jednom kada već dođe tamo kuda je krenula. Gadljiva na spektakle i spektakluke, teško joj pada sve ovo oko nas.

Dostojanstvo smo prvo pojeli kada je frižider ostao prazan, posle smo zobali poštovanje i karakter, sve dok nismo ostali sami pred njom, goli i obezduhovljeni, pa počeli da se vadimo…

Znam da je to najviše nervira, kada odugovlače njenu posetu po svaku cenu. Kada jedu što za jelo nije. Voli lepa, čista tela, unutra i spolja, pa u Srbiji prečesto pomisli da je nešto nalik đubretaru, nepodnošljivi otaljivač prljavog posla kog niko živ neće da se lati.

Izgubili smo dobar odnos, mi i smrt, odavno. Mislimo da će je agresija oterati, kao da ne zna šta čuči u nama. Mrtvi su posebna priča, u tom odeljenju koje vodi kuda već vodi, smrt muku muči da ućutka neposlušne đake i objasni im da ih živi ne čuju.

Razumem ih, te đake, ovde čovek prvi dan posle smrti ima najviše da kaže.

Onda prođe deset godina i odeljenje mrtvih postane dosadno i sujetno. Tada smrt ima strašan problem da ih otera u dvorište, na svež vazduh, da se malo izigraju.

A mi, živi ?

Mi ih tek tada čujemo, te mrtve, ali oni imaju preča posla.

Dok se ne sretnemo, grešni kakvi već jesmo.

Znaš ti zašto

I