Osoba#1

Ova žena srednje dobi radi za kasom u jednom tržnom centru. Ne poznajem je lično, mada sam bio ubeđen da lagano klizim ka tom stadijumu nakon što mi je, davno, skrenula pažnu da sam u prodavnicu ušao bez minđuše u desnom uvetu. Njenom levom.

Bio je to, kako sam kasnije protumačio (sad, tačno ili ne – ne želim da znam) krajnje simpatičan gest starije osobe u servilnom položaju, a on, taj položaj, uopšte je ne sprečava da se prema mušterijama ponaša Simboličnu Jotu iznad sterilne uberkapitalističke matrice. Video sam kasnije da poznaje i druge mušterije, javlja im se relativno neformalno i u granicama nametnute ohole poslovnosti, zbog čega i danas žalim što nisam blagovremeno obavestio njenog poslovođu da ima izvanrednu radnicu i da bi bilo pošteno da je nagradi. Tada sam se bojao eventualnih reperkusija jer je iskazivanje ljudske topline na takvim Mestima Propadanja ozbiljan prekršaj poslovnika, no, kada je bivšoj devojci rekla da me ova ne pušta ni po koju cenu, pošto sam hteo da platim hranu koje sam namerio posle i da skuvam (ne obavezno i operem), osetio sam se kao dužnik i rešio da ispravim nepravdu vanrutinskim metodama.

Bog, Marfi i izvesni popusti na robu široke potrošnje su uredili da joj se revanširam tako što sam joj skrenuo pažnju da joj viri slinac iz nosa. Znam da je ova “pažnja” malčice bizarna, ali smatrao sam i smatram da je bolje da to učinim ja u 16.34, nego da do kraja radnog vremena opsluži još stotine ljudi tako “neprikladna”.

Mislim, voleo bih da je ona to meni rekla u sličnoj situaciji.

Dan danas ne znam da li mi je zahvalna, ili se bez realnog povoda jadna posramila. Pitaću je ako i kada je sretnem.

Osoba#2

Ovaj muškarac rane pozne, ili kasne srednje dobi, nisam načisto, je sveštenik Srpske pravoslavne crkve čije bi godine svakako bolje naslutio da nema bradu. Mislim da i Google zna da smo kler i ja na krajnje čudnim pozicijama misli, govora i ubeđenja, skloni rekreativnom konfliktu i sučeljavanjima u kojima redovno gubim jer se pozivam na dokazni materijal.

Nebitno, ovog gospodina sam upoznao na aerodromu, dok se na pisti pozdravljao s pilotima i padobrancima. Saznao sam da ovaj velikodostojnik SPC ima preko 200 skokova, da je lik skroz super, pozitivan i popularan među “adrenalincima”, a na moje ogromno zadovoljstvo – sveštenik koji emituje sasvim drugačiju energiju od njegovih besramnih kolega.

Bliski prijatelji su me zamolili da im bliže opišem manire i stavove dotičnog, na šta sam kazao da većina popova koje viđamo po medijima, nažalost, emituje “vajb” kao da su koliko juče skinuli Isusa sa krsta, šutirali s Golgote bogomoljce i prosjake u transu, pa se u gluvo doba lomatali po vukojebini da bi sakrili Mesijin leš u kamenu grobnicu.

Za razliku od njih, ovaj čovek izgleda i ponaša se kao da je prva osoba kojoj se Isus ukazao nakon vaskrsnuća.

Ne znam da li me razumete….

Čim sam izrazio želju da s njim razgovaram, za novine naravno, dva zdenca sveže, čiste okeanske vode su me sažaljivo stisnula za utrobu i rekla mi da – ne žele. Onako, u sve padobranskom kombinezonu, pop ne želi da divani s novinarom.

Trudio sam se đavolski da umolim sveštenika, rekao da ljudima trebaju takve priče, da nam je dosta skandala i gluposti, ali on ni da čuje. Ne, ovo zvuči loše, ispada da je bio neki drkoš koji se inati, ne, krajnje ljubazno me je molio da ga ne davim.

Na rastanku me je, štaviše, lepo zapitao da li je ikako moguće da ga ne pominjem ni u priči koju sam tada radio, iako je njegovo postojanje na tom mestu novinarski bilo dovoljno značajno da se i on nađe u tekstu, u krajnje pozitivnom kontekstu. Naravno da sam mu uslišio želju, zbog čega ni vama sada ne govorim kako se on zove i gde služi.

I sad mi gledamo one degene, umesto da ovakvi sveštenici, a ovaj sigurno nije jedini, budu ti koji ćemo pominjati, citirati, slušati.

Ja bih ga slušao satima, pa makar se jeo kao konj jer ništa ne mogu da objavim. Nešto mora da ostane i u nama, off the record.

Osoba#3

Ovaj dečak romske nacionalnosti pokušao je da isprosi koji dinar, nakon što smo bend i ja izašli iz automobila. Bio je uljudno dosadan, nasmejan, takve klince nekako i lakše skineš s one stvari, svatio je da mora cimati narodnjake, a ne rokere i malo se udaljio.

Nije prošlo pet sekundi ponovo je krenuo: gospodine, gospodine, gospodine…(odmahujem rukom ne gledajući ga)….gospodine, gospodine, gospodine – ispašće vam ove stvari iz torbe, niste je dobro zakopčali.

Stvarno, nisam.

I k’o za inat nemaš ni dinar…

Znaš ti zašto

I