Nismo stigli pošteno da odmorimo dušu od rasističkog ispada novosadske lekarke Milene Šćekić, koja je u liftu vređala irsku studentkinju tamne puti, kada nam se milošću lista Danas uprizorio ministar kulture i informisanja (?!) Vladan Vukosavljević i njegova kanonada brutalnosti na račun ljudi čije mu se, o jeresi, mišljenje nimalo ne dopada.

Između ostalog,  a tu bogami svašta ima da se naučno i kriminološki analizira, ministar kulture (?!) izvoleo je reći da bi kolegi i prijatelju Nedimu Sejdinoviću „prijao povratak u prirodno stanište, gde i inače obitavaju takvi pripadnici faune“.

Nazovimo bez okolišanja stvari kakvim jesu: ministar kulture (?!) pokušao je da unizi novinara, publicistu i građanskog aktivistu ostvrljujući se na njegov gabaritni fizički izgled i netevtonsko ime. Ministar kulture (?!) javno ga je nazvao svinjom i preporučio mu život u blatu i fekalijama, dijabolično računajući da je to najstrašnije što može da zadesi osobu sa krvnom slikom drugačijom od njegove.

Sasvim namerno, to je prekodrinski percipirana drugačija krv, a „pokušao“, zato što pristojni i čestiti ljudi mogu samo iskazati solidarnost sa novinarom, sviđao im se ili ne, a ministar je taj koji je ispao glup u društvu.

Možda je i to pogrešno. Možda je Vukosavljević mislio na gasne komore i hladnjače, sa takvim izjavama nikada nisi načisto, osim što znaš da ti žele zlo bez realno utemeljenog povoda.

Nezavisno društvo novinara Vojvodine zatražilo je od premijerke da zbog takvog skandala uruči otkaz ministru, sasvim opravdano, mada bi u civilizovanoj Republici gubitak posla Vukosavljeviću bio najmanji problem. Krivična prijava i doživotna društvena anatema daleko su adekvatnija kazna.

Vrlo brzo, i lekarka i ministar na društvenim mrežama su obeleženi kao fašisti. Ovakav sud korisnika interneta na prvi pogled deluje potpuno odgovarajuće, međutim to bi direktno značilo da u Republici živi enormno mnogo bukvalnih, hard-kor fašista i taj se termin toliko zloupotebljava da je praktično izgubio značenje. Rade to i pozicija i opozicija.

Takođe, fašisti od karijere i duboke (ne)svesti, radikalno desničarski ideolozi i militantni proizvođači ama svake mržnje takvim gestom peglaju sopstvene biografije, lickaju se i čine boljim nego što jesu.

“Ako je fina komšinica lekarka fašista, onda ni Nacionalni stroj ne može biti sasvim loš”.

Tačnije bi bilo reći da su lekarka i ministar usvojili trenutno dominantan model ponašanja koji u sebi sadrži brojne elemente fašizma. Ako tako postavimo stvari, u Republici zaista živi frapantno mnogo ljudi koji su ovako, ili onako, gurnuli dušu u ćup najvećeg zla modernog doba i ne treba nam internet da bi to u praksi potvrdili. Mi jesmo postali fašistoidno društvo i sa vrha nam se preporučuje da tu i tamo, prema sopstvenoj proceni, upotrebljavamo različite elemente fašizma kako bi bez pardona ostvarili nakaradne lične ciljeve. Nekada tek da zadovoljimo sujetu, a nekada mnogo ozbiljnije i bolnije.

Bespotrebno je naširoko pisati ko je i čerez čega nametnuo takve manire i razmišljanje. Ta je satanska rabota neumorno reklamirana i burgijom gurana u lobanje građana i građanki da bi izvesna politička kasta oprala krv sa ruku, opoganila nas do izjednačavanja, a pritom i pokrala nezamislive pare. Trenutno je zanimljivije nešto drugo – ko su mete njihove mržnje i kako smo kolektivno podlegli najnižim strastima.

Odgovor je izluđujuće jednostavan. Svaki društveno ispoljen element fašizma uzima jednu te istu vrstu legitimne mete – slabije od sebe. Bilo da su u pitanju uticaj, novac ili mišići, glavni mehanizam zla u našoj Republici je tlačenje onih za koje agresor proceni da nisu kadri adekvatno uzvratiti. Lekarka u liftu, predsednik u studiju javnog servisa, ministar u Danasu, premijerka u Novom Pazaru, patrijarh u hramu ili tzv. Levijatan u centru za migrante, mi iznova posmatramo moćne koji iz različitih interesa napadaju nemoćne.

Kroz takvu prizmu se najlakše uočavaju rasadnici fašizma i njegovih ekstremnih oblika delovanja. Za negovatelje fašističkih tekovina, jedne ili više njih, u svakoj zemlji i svakom sistemu, iracionalno je i pogubno da napadnu jačeg od sebe.

Situacija je postala toliko tragična, na momente i bizarna, da antifašisti i čovečni građani i građanke više ne znaju gde i kako da udare. Ne postoji unisona, uniformisana, politički artikulisana sila, nečast izuzecima, koju bi mogli da označimo kao par-ekselans fašističku i da je, za početak, s pravom tako i nazovemo. Umesto njih, u Republici živi armija fašistića sa fenomenalno širokim spektrom sumanutog delanja i razmišljanja, a prećutni su blagoslov i adrenalinsku injekciju dobili od istih onih koji će i njih same ugaziti, ako im bude neophodno za politički, ekonomski i krivično-pravni opstanak.

A nekada i onako, zato što im je merak.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.