Ja skoro. Veliku većinu.

Spavalo joj se, pa obećah da ću kraj filma staviti u turšiju. Obe znaju da volim jesen.

Teško je s novinarima gledati filmove. Noću. Posebno kada batler ubija u prvoj sceni, pa san ima pravo preče kupovine.

Ni sada ne znam kako se film završio, a znam.

…

Prerasli smo velika finala, kao društvo i publika, mislim da nam trebaju režiseri kao fon Trir. Društvu.

Hladni monstrumi u koži deteta. Zrela deca. Ljudi koji ne haju za ulaznice, očekivanja i kritike. Egzekutori stvarnosti.

Dželat s najboljim vicem, ili komičar koji umire.

Ne umem reći koja od dve sestre mi je bliža. Navijam za obe i žalim ih. Melanholija o tome ne brine. Ide kuda je krenula, kuda mora ići, nju ne zanima da li doručkujem burek ili žitarice.

Naredbe onkologa, a njega to zanima, dosežu koliko i moj pogled kroz prozor. Mrak je i ne čujem ga. A fin čovek, kada ga ovako pogledaš.

I bez kraja filma znam da sredina ne postoji. Ni u filmu, ni među sestrama.

Među nama. I ti i ja to znamo, ali se i dalje možemo pretvarati.

Ne zameram.

…

Ko uopšte piše o filmu ?

…

Smrt i život se nikada neće dogovoriti kome pripada sporan deo parcele između.

Nama je svejedno.

Melanholiji nije, a mislimo da jeste. I kad te melje, čini to osmehom prodavca novina. Nebitne stvari su njena hrana koju rasipamo sa stola.

4.24. Kasno je. Ili rano ? Jasno vam je kuda ovo ide.

Ona je surova i popustljiva. Izaberi opciju koja ti ne odgovara.

Ljubićeš je kada ode, mrzeti dok te mazi. Trajaće neko vreme, dok ti ne dosadi rođena sena.

Onda bežiš, ili gaziš.

Nigde prst da uperiš.

…

Ogledala su pretesna.

Znaš ti zašto

I