Skip to content

“Nisam znala da si takva kukavica”

Da je srpski 1. maj osoba, sedeo bi na klupi u dementnom stanju i hranio golubove. Ljudi bi mu se javljali iz navike iako misle da ih ništa ne razume, a on bi na sve nadražaje potvrdno klimao glavom, i kada shvata i kada ne. Njemu je ostalo samo sećanje ljudi na njegove slavne dane i voli da misli kako je to lepo. Traži potvrdu. Slično osobi koju starost i bolest pojedu do same granice životne litice naš 1. maj se više ne da fizički prepoznati i u društvu se pretvara da mu farsična uloga državnog praznika nimalo ne smeta. Naprotiv, sipaj još jednu kašiku, ako ima. Ako ne, neće da kvari.

###

U Srbiji prvog maja radi dosta nas. U istoj republici sa krunom na grbu, pardon, dve krune, ima se, politička ideologija koja je stvorila slavljeničku tekovinu praktično više ne postoji i posledice se vide na svakom koraku. Poluge moći i zabave su u rukama jezičkih levičara i praktičnih desničara. To ti je kada prvoborac za ženska, radnička i medijska pitanja voli kada novinarka klekne, ili kada patrijarh milujući u sebi bolesnu ubogu decu kaže da neće platiti PDV dok im ne vrate svu imovinu. Jakako, već vraćenu u daleko većoj meri nego nama, njegovom stadu.

Ku-ka-vi-ce.

Kako je bilo naivno misliti da će građanski protesti procvetati baš prvog maja. Dobro je što se mladi politički otrežnjuju ali se bojim da ih težina obaveze koju su preuzeli na sebe još nije stigla, odnosno počela je da ih pristiže. “Znoj, suze i krv” zapravo nije metafora ali stvarnost demantuje tu maksimu zaboravom. Posebno ako su tuđe telesne tečnosti u pitanju i na to najviše računaju Ovi Gore, skupina kolosalnih glupaka, štetočina i parazita. Ološ, rečju.

Vikend revolucija

###

Taman uoči praznika rada, kojeg simoblizuju pre svega pravdoljubivost, slobodarstvo, jednakost i solidarnost (te spremnost da se borbom a ne samo šetnjom do njih stigne) u centru glavnog srpskog grada, nazovimo ga Minas Tirit, kao pseto je prebijena trans osoba. Odnos snaga je bio mladićevsko junački, a sačekuša se podrazumevala kao deo obračunskog bon tona. Poštedeću vas detalja i sa mesta zločina preseliti na više ravni civilizacijskog poraza kog bezobrazno nazivamo život. Ovde će se prvi maj trgnuti u parku, na klupi, kao da ga iz potaje posmatra rođeni duh.

Taksisti u Minas Tiritu nisu bili spremni da prevezu teško povređenu žrtvu i tako joj ne samo omoguće lekarsku pomoć već i spasu od linča jajara i bednika. Oni takve, kažu, ne voze. “Trans osobe, pedere i krvave”, ne jajare, oni mogu. Valjda nije hrišćanski, domaćinski, šta li, srpski heroj najbolje vaga rizike na svetu. Žrtva se nekako dokopala lekara i policije, a potonji su je tretirali drskošću demona.

Sve je to video onaj prvi maj što hrani ptice u parku, katatonično ih prizivajući pre nego što možda odluči da ih žive proždere na očigled svih. A možda im ponudi sebe da ga kljucaju do smrti, nikada ne znaš sa srpskim državnim praznicima. Osim da će neko nekoga da pojede.

###

Moridbno radoznao i potkožen jedinom živom tekovinom prvog maja, pečenim mesom, proverio sam šta su regionalni titani dobre šale imali reći mladoj korisnici Jutjuba koja je prvo prepričala svoj raskid s dečkom, a potom pokušala da se ubije (kažu novine). I tu mi sevne sećanje sa prvomajske školske parade, nekih osamdesetih, na kojoj fokusom zilota ponavljam svete zakletve.

Srpski “Mercedes” vozi Klaudija Šifer, mame mi. Dobro, dogodine, najviše dve. 

Važnija od gomile njih bila je ona da se žrtvama podsmevamo kada god stignemo i da urin najbolje kaplje po temenu kada mokrimo anonimno i sa bezbedne udaljenosti. Srbija, ček! Onaj lepi orden sa zlatnim klasjem dobijali su pioniri spremni na najveću žrtvu – da tuku, vređaju i ponižavaju apsolutno bespomoćna bića. Što je manja šansa da im nekako uzvrate, to je medalja bila veća i sećam se da su barjake nosili upravo oni voljni da gaze životinje i društveno marginalizovana ljudska bića. Srbija, ček!

U slobodno vreme su se pioniri udvarali fašistima i divili patriotskim naporima Nedića i Mihailovića. Divno je opet videti ih u knjigama, u istom košu sa oslobodiocima, mada kukavičluk zaudara na kilometer.

Ček!

###

Onda naš prvi maj odluči da ode kući. Nema više hleba za golubove. Vučić i Vulin obećali veće plate i penzije. Opet. One prethodno smanjene i pokradene. Ne kažu kada. Ne kažu koliko. Ne kažu odakle. Kažu da će biti. Svoja herojska pleća su poturili, znaš li ti Mihaljeviću koliko je teško obećati narodu nešto?

Čak i ovako dementan, naš prvi maj je svestan svog borbenog pedigrea ali snage više nema. On snage, a Srbija hrabrosti. Toliko nam je bilo stalo da mu zatremo seme, odenemo ono što predstavlja u etničko i versko ruho, da smo vremenom postali užasne kukavice. Pošteno obavljanje izabranog posla i ljudsku empatiju smo prekrstili u hrabrost jer je novinarima dosadilo da pišu samo o kukavicama. A i njima su dali nova, sjajnija i mističnija imena na stranama crne.

Prvi maj je inače prestao da čita novine, iz više razloga, pa ne zna za ovo o čemu pišem. Većina su đubre, sve su ispunjene hronikama kukavičluka nacije i ni za jedne nema para.

ZTZ

Published inUncategorized

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Enter Captcha Here : *

Reload Image