Sa frontmenom grupe Love Hunters sedim profesionalno drugi put, u drugim i drugačijim uslovima. Sada smo u čuvenoj kafani u kojoj domaćica vodom poliva smarače goste, a Milan Mumin se oseća kao kod kuće. Svirali su prošli vikend u Somboru i rešio sam da proverim tračeve da li ćemo i kada slušati novi Hanterse ili njega solo, u trenutku kada se Novi Sad i Vojvodina raspadaju po šavovima. S njim uvek imam pregršt tema za razgovor, privatno se ne razlikuje mnogo od utiska kakvog ostavlja javno, a ovog puta sam želeo da proverim kako da nas dvojica ubedimo neobaveštenog čitaoca da ovo nije subjektivni lament osoba koje se poznaju i imaju slične društveno-političke reflekse, na šta mi je kao iz topa odgovorio:

“Kao i sa svojom svirkom, nikoga nisam ubeđivao. Sad sam se baš, u intervjuu za NIN, setio scene kada mi je Karolj Kovač kao klincu ponudio da prevedem pesme na mađarski i da će nam napraviti ploču. To je 1988/9, bio je big deal, i danas je, kamoli onda. I odbio sam jer nisam imao druge do engleskog, tako da teram ja svoju priču, nemamo šta ti i ja da teramo.”

Koja ti je priča?

Od malena sam se zamišljao na bini. Neki kamen prekretnica je kada sam gledao The Who, kada razvaljuju instrumente, e, to mi se nikada nije prestalo sviđati.

foto: Miroslav Zec

Ali i dalje si Laloš, slatka kontradikcija?

Ima toga, mi smo uglavom kulturan svet mada ti stereotipi o Lalama prestaju da važe. Porastao je grad, izmešani smo, i mi autohtone Lale a kamoli svi ovi šti su stigli.

To nije loše, to je i poenta Vojvodine?

Smatram da je to vrlo dobro.

Zašto su nam onda vojvođanski rezultati dubiozni?

Zato što se nije privrnulo na posao. Nismo pristupili rezultatima i promenama kako treba.

Ko to mi?

Kao narod smo skloni guranju problema pod tepih, da radimo one stvari da nam ne uđe. To je naša osnovna falinka, a bez daljnjeg imamo milion divnih osobina. Živim 13 godina u Njujorku, a nikada nisam emigrirao.

Ne osećaš se podeljeno?

Ne, sve vreme sam tražio i pokušavao da iskombinujem sve te stvari. Pre četiri godine sam postao otac, sada će teže ići, već je akrobacija.

Hteo sam na kraju da te pitam, kako te je dete promenilo?

Mator sam ga dobio, sa 42, da mi je ova pamet imao bih desetoro. Znao sam negde da ću biti obar otac i da roditelj leži u meni ali zbog naših osnovanih strahova nisam se upuštao u to. Konačno se pojavila osoba s kojom mogu, želim, i ona sa mnom i to se desilo. Priznajem, u mnogo slučajeva to nije išlo zbog mene jer sam u masi mojih veza reagovao nezrelo, detinje, bez obzira što muškarci kasnije sazrevaju od žena, a ja sam baš mnogo kasnije sazreo (smeh), takvim se zanatom bavim.

Kako bi osokolio ljude da zasnuju porodicu, ovde i sada?

Imao sam prijateljicu, sto godina ide u grad da nađe dečka. Gde je to nalazište dečaka, to se ne nalazi. To se desi. U tom smeru se osećam višestruko blagosiljan jer kada sam se razveo sa prvom ženom Milicom, dugogodišnjom ljubavlju, saputnicom i muzom, masa pesama je nastala za nju, potpuno sam bio razočaran i spreman na samoću, nihilizam, neće se pojaviti nikada niko. I pojavio se neko vrlo brzo, međutim, kada se s njom završilo mislio sam „e, ovo je definitivan kraj, neću biti porodičan čovek“. Na toliko sam frontova ostvaren, a ovde nisam. To mi je ostalo. I onda se pojavila moja supruga i menadžer Jeca, tako da se se osećam… baš me je sralo u životu.

Dobro, ima nihilizam svoje slatke privlačnosti?

Jeste, i samoća. Mislim da na dugi rok to nije produktivno, u mom slučaju. Nisam bolji autor ali sam bolji čovek. Što kaže moj bubnjar Tandrmen, on se puno ranije oženio, „sada ćeš osetiti šta je pravi strah“. Stvarno jeste. Nisam više ni sam, ni neodgovoran, „daj mi litru vinjaka i metni me na klupu u parku…“

Nismo se dugo videli, dobro izgledaš.

Imam tu Ameriku koja mi je višestruki ventil. Tamo sam uglavnom vegetarijanac, smanjim ili potpuno isključim cugu. Između ostalog i za to mi Amrika služi, za unutrašnji mir i balans.

Gde su Love Hunters sada?

Nikada nisam prestajao sa svirkama, osim pauze kada sam otišao u Ameriku. Vratio sam se sa sređenim papirima da nastavimo ali oni nisu hteli. Imao sam ceo album u glavi i tada je nastao prvi solistički album u Americi, „Milan Mumin and Undercover Maniacs.“ Napravio sam i drugi, izašao prošle godine, a potom su rođeni Novosađani Nemanja i Branislav Bala snimili film u kom glumim – „Love Hunter“. Ove godine smo napravili Best of, sa izdavačkom kućom „Metropolis“, rezime dosadašnjeg rada koji u septembru izlazi na vinilu, što me jako raduje, naš prvi vinil. Do kraja godine ili početkom iduće pojaviće se i monografija, romansirana biografija, pretpostavljam da će se zvati Slikovnica.

A novi materijal?

Dobar deo je spreman u glavi, postoje neki demo snimci, ali ne osećam se komotno da to ovde snimam iz dosta razloga. Ovde smo naši, teško mi je organizovati bend, izvući nas iz kafana, restorana, rotacija, kremacija, kotlića i svega. Najbolje je otići kod Mileta Ćirića u Holandiju. Znaš, ja sam veći problem od benda, ali do kraja 2018. se može očekivati novi album.

Moram da te pitam: spavaš li mirno u Njujorku dok ti na svakom nivou ruše grad?

Spavam mirno. Još gore, ne zanima me. Osba sam koja je pola života utrošila, sada možemo slobodno reći bacila u kantu za đubre, boreći se protiv takvih stvari i likova.

Zašto kažeš da si bacio u đubre?

Nismo napravili bolje. Jeste bolje jer nam ne padaju bombe na glavu, nema gladi, što mi je osnovno. Iskreno, dok mi ne prekinu EU i NATO integracije isto me zabole, tek onda će imati ozbiljan problem sa mnom. Vidim da neke stvari rade bolje od „žutih“. A zašto spavam mirno? Jel’ urađena lustracija? Nije. Jel’ urađena departizacija? Nije, Jel’ zalegao neko ozbiljnu robiju? Da nije bilo Haga, ne bi niko ni zalegao maltene. To su stvari koje nisu do mene, ne perem ruke, ja sam bio i ostao za ekstremne mere. Ako 6. oktobra nisu nikoga zakačili za banderu, onda so be it.

foto: Antun Kaić

Bandera je metafora?

Da. U mojoj glavi i ne. Video si atmosferu 6. oktobra, bili smo tu. Malo smo se trebali izvinjavati Miloševiću, maltene su išli da ga mole da izađe iz kuće, a ovi pucali na policiju. To smo mi.

Zato danas tako lako teraju moje kolege iz RTV-a, na primer?

A da smo onda stavili dvoje,  troje uza zid i streljali ih kao stari dobri Rumuni, misliš da bi nas tako lako isterivali? Ne bi se zajebavali, SPS i Radikali ne bi postojali. Tada sam to predlagao, bio ekstreman, preko kolena. Srećom, zabole me jer ne živim od toga. Znaš, ko god je otišao na Zapad da se zajebava, a ovde da pravi biznis, taj je promašio galaksiju. Ovde dolaziš da se zajebavaš, tamo praviš pare.

Rekao si mi to davno, svako sa Balkana mora otići makar privremeno u Ameriku da stekne odnos prema radu i zaradi.

Svakom živućem Srbinu, Šipcu, Hrčku, Bobosu, Crnogorcu, našoj la kampanela družini, tamo bi im napravio program, mesec dana movinga, mesec constructiona, mesec demolitiona, mesec nekog drugogo posla i mesec dana da ladi.

Osećaš li strah u Srbiji?

Ne. Osećam strah od lepog građanskog rata koji mi malo nedostaje neko vreme.

Zašto?

Ovo više ni na šta ne liči. Lakrdija. Što je Đinđić rekao „hajde da  se dogovorimo, ne moramo u EU, ne moramo u NATO, i to je strategija“. Ovo?! Ovo nije ništa. Šizofrenija gde opozicija pljuje i dobre Vučićeve poteze. Čemu smo mi inače skloni.

Mislio si na Srbiju ili…?

Ne. Ja sam oduvek bio vojvođanski separatista ali moramo imati s kim, s čim. Građanski rat je bio metafora građanske neposlušnosti. Referendumi kao u Škotskoj – što nije bilo u Kataloniji? To se radi kada imaš ogromnu većinu, kao Kosovo. Gde god je to na zamalo, to ne pije vodu, a Voša je upravo to. Nas pet ovde za stolom ne možemo da se složimo.

Opiši mi taj metaforički građanski rat?

Prvo mora opozicija da se u jednu kolonu metne, ništa nismo napravili dok se DOS nije napravio. Mi smo, to je dublji problem, idolopoklonici, idolosledbenici, od kraljeva, Tita, to je naš problem. U boljoj smo situaciji jer se brže smenjuju…

Čekaj, Koštunica i Tadić su elegantno predali vlast, ovi mi ne deluju tako.

Hajde da vidimo. Niko nije veći Obama suporter nego ja i nikoga nije više razočarao. Ali sama njegova pojava, odabir, sva njegova činjenja su revolucija. Sama ta stvar je užasno postignuće, paralelno sa našom premijerkom.

Stvarno? Čak i kada znamo da je njen izbor šarada jednog čoveka?

Hajde da vidimo. Znam da se sprdaju da je Mirko Cvetković s kuvalom i sve se slažem, ali sam njen odabir – žena, pomak za nas, gej, pomak za nas, poreklom Hrvatica – tri pomaka imamo u jednoj osobi.

Ali za nju niko nije glasao i verujem da većina to ne bi učinila. Pride, ona nema nikakav politički stav ili program.

Neka je i mrtvo slovo na papiru ali mi je super odmak. Super zvuči. Kao i kod Obame, to je ozbiljan pomak u ovakvim razvaljotkama od država. Mislim da ima više pameti od svih ljudi oko Vučića. Smeta mi ako će biti kuvalo, ali unapred mi je drago jer je revolucija u Srbiji postignuta – žensko, gej, NDH.

Da li je Vojvodinian dream i dalje open, kako pevaš?

Jeste, meni uvek.

Ne pitam ti dušu, nego mozak.

Kžem, EU i NATO integracije su u debelom interesu Voše. Oni će nam pomoći da saznamo i ono što ne znamo, iako oni jesu, kako kažeš, nezainteresovani za našu unutrašnju politiku, više ime se glava raspala od nas, samo da ne talasamo.

Vojvodina je Briselu poslednja srpska stavka, znaš to.

Zato što znaju da kod nas nije problem. Ovde su dolazili i ratovali preko nas i to me raduje. Ovde nema s kim da se ratuje.

Šta koči otvaranje i rešavanje vojvođanskog pitanja?

To što svaki Vojvođan neće Vojvodinu. Ne žele je ljudi. Pričaj s mojim roditeljima pa ćeš imati problem, a kamoli s nekima sa strane.Ne žele je zbog svojih paranoja, neće da se dele više, šta god to značilo, mnogi iz inata neće, pa sremački „neću ni kako ja hoću“. Ne vidim spektakularni razlog, uvek ću ušiti nekoga argumentima i začepiti mu usta ali on će ustati od stola i otići. Da se vratimo u srž problema, ko su ministri? Bivši demokrata, bivši ovaj, bivši onaj… Mi smo govna, jel’ nam kriv Vučić? Nije ni Miloševič bio kriv, osim što se rodio kao mentol, od roditelja mentola, a to je samo jedan padež.

Zašto Vučić ne kaže raji šta je potpisao u Briselskom sporazumu?

Meni je super što on radi, što ne mogu da kažem u „demokratskim krugovima“. Ima i istorijske pravde u svemu tome, i on i ona debela nakaza treba da se izvinjavaju, ne ti ili ja. Što sam ja prvi išao u Sloveniju na svirku, u Bosnu i Hrvatsku? Ko je prvi pružio ruku? Balašević, Goblini i mi.

foto: privatna arhiva

Kako ti izgleda Egzit danas?

Kao i uvek, ima zanimljivih i nezanimljivih stvari. Nije da ih branim, dragi su mi ljudi koje poštujem i mislim da su uradili ogromnu stvar za grad.

Da se razumemo, i ja potpisujem da su Egzit i Đoković najbolji reklameri ove zemlje, ikada.

I Guča, i Nišvil, ima masa svetlih primera. Ja uvek podsećam kritičare da je Egzit festival elektronske muzike, a krenulo se u bendove zato što smo malo tržište i tu smo par nas dobri privatno.

A društveno-politička uloga koju su napustili?

Imam dve zamerke, što je na Tvrđavi i što se ruši spomenik kulture koji je odavno, da je pameti, bio pod zaštitom UNESKO-a.

Može Egzit da uloži pare od zarade i da sredi Vaserštat, malo dole?

Može. Ali kako, da ih zamolimo da to urade? Kako se to radi, oni će nam reći: „važi ali na plaži“. Da ih grad i država ucene? Mogli bi ako je to po zakonu. Osim toga, drugo sam im zamerio kada je Toma Nikolić rekao da će bomba biti podmetnuta ako bude minuta ćutanja za žrtve Srebrenice, pa su umesto toga puštali Eni Lenoks… Imao sam s njima tada razgovor, od kada vi niste politički festival? Naprotiv, ja mislim da jeste. Šta smo radili nultog Egzita, sećam se, izađi na izbore, glasaj, mene ste vodali k’o mečku…

I skidanje transparenta „Dobrodošli u Novi Sad, glavni grad Vojvodine“. Kako se to zove?

To su mrlje u predivnoj biografiji.

Hoćeš se baviti politikom, a da nije Vošina zastava na gitari?

Prelomnica mi je krajem godine kada ću da se preselim sa sinom i ženom kod producenta iz Atlante Kleja Harpera, da snimim album od nule. Naravno, da nastavim da radim sa Hantersima i bitno je da knjiga izađe. Ali važno mi je i da se povučem u pisanje memoara Vladimira Dedijera. U nekoj perspektivi, u deset godina, možda bih se kandidovao za gradonačelnika ali kada bude biran iz naroda i kada bude imao proširene nadležnosti. Da nemam vezane ruke, nego da je moja poslednja. Kao što je samo Maja Gojković bila u jednom momentu. Da te bira narod i da je tvoja poslednja. Ne bih išao u stranku, nego kao grupa građana, to planiram kada poslednjim trzajem pokušam da napravim američku karijeru.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.