Nedelja veče, poslednji dan Egzita. Autobuska stanica linije 9, Liman II. Na stajalištu desetak ljudi, prazan zglobni autobus i tri radnika GSP Novi Sad, mladi vozač i dva sredovečna lika. Jedan je očigledno pretpostavljeni. Pitam vozača kada kreće bus, veli ovaj da ne ide, dosta je bilo, ali nema problema “sa’će doći sledeći”.
Kako ću kasnije saznati, to “sa’će” traje 45 minuta.
Njih trojica, radnici gradskog preduzeća kog drži SNS, nekoć ONI, a plaćamo uvek ti i ja, proveli su dovoljno dugo vremena pokraj mene da shvatim podosta na temu Kosmos i Štasmos te Zaštos u ovoj zemlji stvari neće krenuti nabolje još dugo, dugo vremena.
Strašno sam nesklon uopštavanjima svih vrsta, etiketiranju i generalizaciji, ali ova trojica su mi zaista osvežili veče. “Osvežili” u kontekstu eksplicitnog dokaza pogubnosti Našeg Mentaliteta.
U nedostatku boljeg opisa, da su njih trojica komponente za računar, sklepani zajedno činili bi savršenog “Dragana Torbicu iz Novog Sada”, jedinicu sistema mentaliteta koju sjajno tumači prijatelj Nikola Škorić. To što su likovi Bosanci ovde je skroz nevažno, mogli bi biti Šumadinci, Vlasi, Banaćani ili Romi, sasvim svejedno – Naš Mentalitet nije privilegija određene etničke, geografske ili verske grupe.
Kad već pišem o tom mentalitetu, odnosno javašluku, nije li upravo njemu tako svojstveno da izvesna pravila ponašanja i posla tumači krajnje liberalno, mondijalski i nadasve širokogrudo, koliko god njegovi uživaoci bili optuživani za konzervativnost i interkulturalnu tromost. Zbog tog socijalnog paradoksa se meni slični i ja ponekad osećamo depresivno, pa u pokušaju bekstva od hiljadu tona teškog kamena na grudima lako skliznemo u cinizam i sarkazam. Nije za hvaliti se, ali i dalje je bolje od nacionalizma i šunda.
Krila, odsečena krilaticama
foto: autobuski-prevoz.com
Kako god, njih trojica su na tečnom srpskom neko vreme dumali šta da čine s preteklim, praznim autobusom s dovoljno goriva. Reč vodi glavni gari, ovaj srednji malo predlaže pa povlači “ideje”, najmlađi suflira stidljivo i spremno sluša, kao i svaki na jedvite jade uhlebljeni građanin socijalne službe zvane javna preduzeća Srbije. Nisam snimao razgovor, a da ga prepričavam neću i ne umem, no, radi se o tome da su vreme i komfor festivalskih gostiju poslednja rupa na svirali ljudi koji su plaćeni da im izađu u susret, a što je sam GSP Novi Sad na kristalno čitkoj ćirilici najavio pred Egzit – više buseva i polazaka. Avaj, ne biva. Njhovo veče je jedino važno i o tome su raspravljali, ko šmirgla putnike.
Moram li podsećati na idiotsku tvrdnju zamenika-gradonačelnika-čija-je-partija-tužila-gradonačelnikovu-za-krivično-delo-izdaje Borka Ilića (DSS) i prateće kamarile da će ćirilica na autobusima biti egzotična i zanimljiva turistima ? I meni je japanski egzotičan i lep dok god mi od njega ne zavisi dan.
Verovatno ste mislili da postoji regulativa kada se i kako autobusi odvoze na zasluženi odmor ? Neki red vožnje ? Varate se! Ceo posao se svodi na odokativnu procenu, ovog puta u prekodrinskom maniru, pa kako se dogovorimo, dok su međuljudski odnosi unutar preduzeća na očigled prolaznika ogoljeni na atavističke replike s ognjišta, u kojima šef nije toliko šef koliko otac, a firma imanje stečeno na određen period, pa sad, kako uz što manje cimanja preživeti zimu i prepustiti ga novom gazdi, oslobođenom svake greške prethodnika.
Ta trojica su ogledna sociološka vežba na temu zašto smo zaslužili Aleksandra Vučića. Ne znam za koga su glasali, niti me zanima, čuo sam njihov telefonski razgovor koji ih je odao. Deluju mi kao osobe spremne da poveruju Vučiću zbog načina na koji poimaju vreme.
Kad god osoba vreme rasteže u skladu sa svojim interesima – čuvajte se, tu poštovanja nema. Ne pišem samo o pukom kašnjenju već nečemu ozbiljnijem, laganju kao stilskoj figuri. Ako mu to odgovara, da bi ranije otišao kući, zaokružiće cifru unapred za 22 minuta iako i on, i dispečer i putnici znaju koliko je sati. Ako mu to odgovara, kada kasni, vratiće časovnik unazad na očigled prisutnih, reći da je stigao u sedam iako je skoro pola osam, i nikom ništa.
“Sa’će autobus odmah”. Tako lako i bezbolno. Jasno, šef mu je iza leđa, prešla muka na drugoga.
A onda me neki od vas umoljavaju da napišem tekst o aktivnostima i veb-sajtu prve dame Srbije Dragice Nikolić.
Evo vam tri Dragice na autobuskom stajalištu. Ista tragikomedija, ista publika, ulaznice časti raja.
Jer mentalitet.
Znaš ti zašto!
I
Be First to Comment