Juče popodne sedeo sam u studiju Radija Novi Sad sa glumicom Marijom Medenicom. Uradili smo, mislim, dobar intervju. Nekada žalim što ne radim na televiziji, da vidite sitne detalje ovakvih razgovora koje ne mogu da prenesem na papir. Tonski paket u etru pomaže, ali ni to sasvim. Voleo bih kamermana i montažera koji će preneti težinu i značaj određenog pogleda ili uzdaha, nekada pauze. Nečujno kršenje prstiju. Verovatno ih ima sposobnih ali takvi razgovori u Srbiji načelno nisu poželjni na najjačem mediju zbog čega sumnjam da bi Marija nekoga pomerila ozbiljno čak i da je bila na ekranu deset puta manje nego pored mene, jednog mikrofona, iza debelih vrata i ispred duplog stakla.

Tako zaštićeni, kao u kakvom gluvom rezervatu, shvatili smo da su pametni i zreli ljudi naseli na jeftinu igru manipulatora, pa i kada nešto imaju da kažu čine to ostrašćeno. Naglo, agresivno. Bez šmeka i klase. Dok je to govorila, priznala je da i sama često upada u tu zamku, zato što joj je previše stalo. Slušao sam ćutke i lagano podigao dva prsta dok je smireno, toplo i puno života govorila o propasti naših života.

Moja greška, ovo do sada.

photo by: Baczo@deviantart.com

Zato bih voleo kameru, da ljudi vide. No, ona posle ubije magiju pisane reči, pa kad je već tu, povede i novinara u taj ambis.

Pre Marije na istom mestu je sedeo Jugoslav Krajnov, njen kolega. S njim sam već divanio, što ga nije sprečilo da mi opet sašije srce sa svega par reči i jednom epskom ćutnjom na vrlo jasno pitanje. Da li bi ljude jače drmnulo ako bi nas gledali, ne znam, ali i on je, kao Marija, pun snage koju ne vidimo na ulici, ljubomorno je čuva za porodicu i drage. Niko ga pametan ne krivi zbog toga, igramo mi svoje uloge kako umemo, neki bolje, neki lošije, Juga se još i drži kao zmaj. Hoće.

I tako, neki divan svet prolazi pored. Ne bih da vas zamaram listom najfinije sorte ljudi s dasaka koje život znače, što podeliše vreme pored ovog novinara tokom decenije i po. Ovaj grad i ova zemlja mogu da pomere svetove. Izgubio sam negde broj očiju u kojima čovek može beskrajno da pliva u nadi da će se izgubiti, što je lako. Pišem vam ovo da znate da pored vas žive fantastični ljudi s kojima bi život bio najlepša pesma, i kada je gorka, da su imali tu sreću da postanu neko i nešto.

Nije dovoljno što su nama heroji.

Znaš Ti Zašto

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.