Konačno jedna sjajna vest iz Srbije: mačak Markus postao je prva životinja u zemljama bivše Jugoslavije koja će život nastaviti sa veštačkom nogom! Markus, naravno, nema devet života već ovaj jedan jedini, a za to što je dobio šansu da ga provede iole dostojno mačke morao bi da zahvali hoomanima sa viškom srca i manjkom dobrobiti za sopstveni novčanik. Samo kada bi znao, ili zna?

Markus je inače neviđeni baksuz. Prvo, životinja je, drugo, rodio se u Srbiji, treće, rano je ostavljen. Tu muke ne prestaju, naprotiv – kao napušteno mače pretrpeo je užasne povrede. Verovatno ga je pas, ili više njih, napao i kada je zbrinut u novosadskom Udruženju za zaštitu životinja Spans bio je izujedan po celom stomaku, bez zadnje noge i kraja repa. Tada mu život menja kurs za 180 stepeni i od baksuza lagano postaje srećković.

Za doktora Zorana Lončara i Markusa saznao sam od Tamare Drče iz Spansa, nakon čega smo se brzo sporazumeli da je u pitanju prvoklasna vest i da bih rado išao s njima u Beograd po mickovića čudesne sudbine. Lončar ima zastrašujući CV, diplomirao u Beogradu, specijalizirao neurologiju / neurohirurgiju u Bernu i ortopediju i traumatologiju malih životinja u Kremoni, između ostalih dostignuća, a kako stvari stoje ima i moral jednake kakvoće. Zahvaljujući upravo njemu je cela procedura bila medicinski i finansijski izvodljiva, zbog čega nemam etičkih problema da vam preporučim beogradsku veterinarsku ambulantu Novak u kojoj radi.

Do tamo nas je vozio Marko Karišik, unapred spreman na Markusovo izvoljevanje jednom kada smo krenuli nazad u Novi Sad. Iako umiljat, mačak ne voli vožnju i ceo put od Beograda je kukao u transporteru kao da ga svi u kolima kolektivno zlostavljamo, ili u mačijem slučaju još gore – ignorišemo. U transporteru ispod njegovog, mačka Ester ćuti kao zalivena, možda zna da nije zvezda dana pa stoički podnosi.

Iako je procedura završena uspešno i Markus se privikava na novi-stari ud, doktor Lončar predviđa da će proteza u nekom momentu morati da se menja budući da je dosta kruta. U takvim slučajevima ili pukne plastika na protezi, ili previše pomera metalni deo u kosti na koji se prenosi sila hodanja. Na koncu, plastične noge se troše vremenom.

“Na 3D printeru smo napravili protezu sa vlaknima , ideja je bila da bude elastičnija ali unutrašnji deo je dosta slab, ima dva šrafa i nakon dva dana je počela da se pomera. Skinuo sam je i ubacio metalni deo unutra, zalio s jednom vrstom plastike da ojača i videćemo koliko će biti funkcionalna. Najveći problem takvih proteza je što se prave od materijala različitih gustina, metala i plastike, i onaj koji je manje gustine prvi strada”, govori nam lekar i otkriva da se ovakvi zahvate trenutno u Evropi rade samo u Engleskoj, Sofiji i Beogradu. Dobro ste pročitali.

Dr Zoran Lončar i “srpski pacijent”

Zašto Nemci, Italijani i slični kaskaju za nama? Naš domaćin kaže da još čekaju na hirurge koji će to da urade i takvu vrstu implanta. Ovo nije česta procedura pa se velikim kompanijama ne isplati. Drugi problem je individualnost povrede, svaka noga je drugačija i traži novi implant za svaku životinju i to im, opet, ne donosi profit. Treće, operacija je dosta zahtevna i treba vam zaista dobar hirurg koji zna šta radi. Ovde prosek ne prolazi! Lončar je na Markusovu radost uspeo da zaokruži ceo proces, okupio je ljude iz ortopedske industrije da naprave implant, iz firme Sintes, dok 3D štampu noge rade Bugari. Kaže mi da su Beograđani “skupi i komplikovani za saradnju” te da će sledeći spoljni deo noge koji se troši najverovatnije biti sačinjen u Dubrovniku.

Unutar Markusove noge nalazi se stalni deo od titanijuma. U celoj Evropi, govori dr Lončar, ima možda 15 ovakvih slučajeva, što pasa, što mačaka, i zvanična statistika ne postoji. Iako komplikovana, operacija traje oko sat vremena, mačka je pod anestezijom i ukupan trošak iznosi od 700 do 1.000 evra, u zavisnosti od procedure. Mače mora biti barem devet meseci staro, a na kraju sam domaćina pitao da li je ovo tržišna i praktična šansa za srpske veterinare, s obzirom na situaciju u Evropi?

“Jeste naravno, pre svega su to finansijske razlike. Tumor na mozgu ovde lečimo po ceni do 1.00o evra, a to se ne radi na puno mesta u Evropi i zahvati koštaju od 7.000 naviše. Dolaze nam ljudi iz Slovenije na magnetnu rezonancu , tamo imaju apparat sa lošijom rezolucijom i to plate 500 evra, zbog čega im se isplati put jer ovde košta 280, na aparatu koji je četiri puta jači. Jasno, ovo važi ne samo za mačke nego i pse.”

I dok smo zadovoljno pričali, primetili smo da je mali Markus savladao prvi štos – češe se po glavi sopstvenom nogom od plastike. Ako vam deluje malo na ovu skupoću, a vi se dobrano zamislite. Lično, raduje me Markus koliko me boli što je izuzetak koji potvrđuje pravilo. Može Srbija sve, ali…

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.