Sve počinje tako što nema ljudi. Mrtvo je. Kao da je patnja birala sled događaja na koje nisi mogao uticati, za ljudima krenuše lepi nadražaji i planovi. Nema ni uspomena, i one su daleko van domašaja.

Možeš siliti i pronaći ih, te ljude i nadražaje, tada propada i druženje i san. Lažno je, znaš to. Govoriti nameštaju ne pomaže, ne razume, kao ni mačak što ne razume. Slova. Ormar je previše tvrd i dosadan, neživ, da bi u meni upalio sveće koje govoru i pokretima daju magičnu moć emocija i impulsa. Njih uzimamo zdravo za gotovo i zato me isti onaj mačak savršeno shvata, kad god mu se obratim.

Sada ne želi da bude tu. Znam zašto, ni ja ne bih.

Plašim se jer znam šta će se dogoditi. Šta neminovno sleduje. Ni najcrnja noć i najbistrije jutro ne mogu odagnati neizbežno. San koji dolazi po svoje, odvratniji i brutalniji od najbolnijih lekova.

Iznad srca, na mestu gde se arterije razilaze u dva smera, nalazi se odvodni kanal duše. Tuda, kroz tu rupu, u beskonačnost ništavila prosipamo đubre, smrad, crnilo i teške metale iz svog nevidljivog bića. Još nisam naučio da čistim tu rupu i pre ili kasnije ona se začepi. Samo zagušenje, nažalost, nije fizički osetno ali prelivanje jeste.

Mučno je ne biti u mogućnosti da se suočiš s planinom neželjenog tereta pre nego što klizište počne svoju demonsku rušilačku šetnju.

U prvi mah, učini se kao sva praznina svemira zbijena na veličinu klikera. Vakuum koji je toliko gust da se može izvaditi, zagristi i žvakati, a desni iritira kao krut somot, zbog čega se dlake na vratu podižu same. Ono što ostane da se proguta, samo još više otpereti začepljeni kanal, zbog čega stičem pogrešan utisak da me nešto pritiska u grudima.

Ne, preliva se iz mene. Naduven sam ničim i eksplodiraću od ničega, lagano i neosetno, kao umiranje presečenih vena u vrućoj kadi. Osećam kako to ništa traži moje ugrize i zalogaje da bi mi jedan sekund bilo bolje, a deset lošije.

Onda stiže umor…

Umor otupi volju za kidanjem tromba na otpadnom kanalu duše. Slobodna, ništica se polako gomila i spušta do prstiju stopala, tera me na skok za koji nemam snage i volje. To je pogrešan čas za biti moja moga ili pesnica.

Meni je tada ionako svejedno.

Poslednji stadijum umiranja sreće su udarci masivnih čeličnih blokova u oči, od pozadi. Otkače se s unutrašnje strane temena, silovito zanjišu i tresnu u jabučice. Ovo ne boli, ukoliko nemate dušu, a zove se san.

San je toliko agresivan da me njegovi napadi, zovem ih tako – bude iz njega samog. Novo buđenje, te mučno treperenje između dva stanja je nova pobeda te ništice, za koju znam da postaje sve moćnija i teško mi je da skupim snagu i oduprem se. Ionako sam izgubio u prvoj rečenici i svojevoljno se predajem.

Jer ću preživeti. I dalje mi nije jasno kako je iz reči “život” izveden ovako zao oblik postojanja.

Preživljavam tako što smrt dođe dok spavam, prljava i ofucana, malo me gleda i ode. Posle uzmem prašinu s njenih stopala, kuda je gazila, i njome se umivam.

###

Gluvo doba. Nigde nikoga. Rika zveri u patnji se približava, iz zgrada, asfalta, odgore, iz noći bez zvezda. Čopor deformisanih, bizarnih tigrova pokušava da umre. Potreban sam im. Ideja je da umremo svi, oni jer žele, a ja zato što bih da sam živ.

Zvezda uopšte nema, saznajem ubrzo. Hladno mi je, znojavom, u julu.

Vidim nju, stvarnu osobu na koju, kada sam budan, uvek mogu da se oslonim. Kao prijatelj, što smo uvek i bili. I ostaćemo. Znam da sanjam i znam da je tu s razlogom. Savršeno me razume ali se njoj ne žuri. Hvata me lepom, nežnom rukom i kaže: “hej, sve će biti okej”. Zveri se plaše njenog iskrenog glasa i dok ona govori, one ćute.

Kako je došla tako sam je i izgubio. Dovoljno je sekund gledati kuda mozak želi, a ne srce. Zgrade žele da me rastrgnu. Lepi balkoni na javi, u snu imaju najoštrije zube i karakter gubavca, a svi oni grafiti i skrnavljenja su tek fleke onih koji su tuda sanjali pre mene. Sakrivam se iza kontejnera, tu je mir. Zgrade se ispumpavaju kao pokvarene harmonike, vraćaju formu, ne kidišu mimo trotoara i sve se vraća u normalu. Onda shvatam:

Zgrade su utihnule kako bih čuo potmulo disanje kontejnera na kom sam naslonjen.

U agoniji bespomoćnosti, trzam poslednji atom snage volje, bezuspešno govorim sebi da je ovo san i otvaram oči kraj Dunava, iste te noći kada zvezde ne postoje. Ona me čeka, nosi korpu s hranom. I ćebe. Zveri su utihnule. Sedamo. Dunav je milostiv.

Pričam joj kako sam došao ovde, šta me sve goni i koliko su tesne ulice i bulevari. Sluša me pažnjom i razumevanjem majke. Klima glavom, govori da će i ovo proći, na posletku sve biti u redu. Verujem joj, ali moj duševni kanal je i dalje začepljen, a teskoba u meni vrišti i trese se kao žigosani zmaj u kavezu kanarinca.

Poslednje čega se sećam su njene utešne reči, te teskobe, i njenih ruku koje su nežnošću leptira odmotavale moju otvorenu utrobu u klupko od kog se plete pakao.

“Sve će biti u redu…” i dalje je govorila, pametna i dobra, kao da u rukama drži grudvu svile, a ne moja creva.

Nije do utrobe. Te oči i glas prave sede vlasi na mojoj glavi.

###

Budim se. Gledam na časovnik. Prošlo je pola sata od kako sam zaspao.

Predajem se i dalje. Psujem.

Ta noć je za budne.

A budan biću.

Sutra.

I