U susret novoj godini.
Nedavno sam gledao predavanje britansko-američkog novinara i pisca Kristofera Hičensa (1949-2011) tokom kojeg se nenamerno dotakao i našeg društveno-političkog problema. Despotije, tiranije, diktature, oligarhije, stabilokratije, torture mediokriteta, možete nazvati problem kako god želite, dok god se složimo da ima sve naznake nesmenjivosti jedne garniture loših ljudi.
Hičens je u tom kontekstu govorio o klišeu i opasnosti da intelektualac u njega sklizne. Kliše je smrt duboke, originalne misli i zato srpska lica sa televizora, između ostalog, uglavnom zvuče apsurdno isprazno i nemaštovito. Poltroni i glupaci su po definiciji robovi klišea.
###
Autor je konkretno pričao o svojim doživljajima iz Čehoslovačke tokom osamdesetih, kada se u Pragu tajno susreo sa tada svetski anonimnim disidentom Vaclavom Havelom (1936-2011). Pre polaska, rekao je saradnicima da ni po koju cenu neće upotrebiti reč „Kafka“ kada bude objavio svoju čehoslovačku reportažu. Njena očiglednost, očekivanost i dostupnost svima učinili su tu reč, i samog pisca, najgorim klišeom i štakom za nesposobne i netalentovane reportere. Nema Kafke i tačka, mislio je pokojni Hič.
Kako je pad komunizma bio sve izvesniji i čehoslovački režim je postao srazmerno represivniji. Zbog toga su nakon anonimne dojave u dotični praški stan upali kožni mantili, električne palice i psi, sabili Hičensa i drugare uz zid i rekli im da su uhapšeni. Nakon što je izjavio da želi da kontaktira svoju ambasadu, novinar je pitao pripadnike DB-a zašto ga hapse i odgovorili su mu da nisu u obavezi da mu to kažu.
„Jebiga“, rekao je u sebi Hičens. „Sada moram da pomenem Kafku.“
Nije prošlo mnogo i novinar se uputio u Severnu Koreju. Uspeo je da uđe nakon što je putovano pod lažnim imenom, platio mastan mito i predstavio se kao obožavalac vladajuće dinastije. Pred sam polazak, novinar je rekao kolegama da nipošto neće koristiti broj i metaforu „1984“ kada se vrati i sedne ispred praznog papira i, da skratim priču, pojeo je sopstvene reči vrlo brzo nakon što je osetio svakodnevnicu verovatno najbizarnije države na Planeti.
„Jebiga“, pomislio je u sebi Hičens. „Ne mogu da ne pomenem 1984“.
###
Sumnjam da su ovi naši u stanju da raščlane i verbalizuju klišeizaciju društvenih odnosa kako je to učino Hičens ali vam dobar stojim da znaju kako to u stvarnosti funkcioniše i to manijakalno zloupotrebljavaju. Ideja je da se svi misleći ljudi počnu gaditi rođenih rečenica i jezičkih konstrukcija upravo i jedino zato što isprazne, bedne „ideologije“ i političke prakse vape za klišeom. Pristojnom se čoveku vrlo brzo smuči da koristi iste, tuđe reči koje sledeće sekunde ništa ne znače i kritika brzo sasuši. Obrnuto, koliko se pametnim ljudima klišei toksično uvuku pod kožu i onda bole danima, saslužiteljima nenarodnog režima klišei su osnovno sredstvo za rad i prosperitet. Nismo jednom čuli ljude s vrha kako „čekaju da hajka na njih prođe“ jer su ispravno procenili da će normalnom, kritički nastrojenom svetu cela stvar dozlaboga dosaditi.
Rene Magritte, “Ljubavnici”, 1928.
Setio sam se ovoga rezimirajući utiske sa nedavnog seminara na Paliću (Centar za nove medije Liber, deo projekta No Hate Hub), gde sam bio deo fokus grupe čiji je zadatak bio da pronađe kontrameru ekstremnom govoru u medijima i hipertekstualnosti naslova kojima nas polivaju. U odličnom društvu ljudi koji žive od javne reči, a nisu obavezno novinari i blogeri, zgrozio sam se pogledavši istraživanje po kom je svaka četvrta vest u Srbiji žrtva planskog ekstremnog govora, podizanja panike ili dolivanja nesigurnosti među ljude. Bolest je otišla toliko daleko da kreatori javnog diskursa koriste čak i vremensku prognozu kako bi ubedili ljude da će im nebo pasti na glavu ukoliko predsednik lično, ili Vlada Srbije – zavisi gde je predsednik, to ne spreči.
Živimo u zemlji gde rijaliti doktor Nada Macura u tiražnim medijima savetuje penzionere da ne podižu čekove zbog lošeg vremena po meteopate. Ovo bi bilo zastrašujuće čak i kada ne bi bilo namerno tako plasirano.
###
I, šta smo zaključili? Probali smo ismevanjem i nema rezultata. Dobar tvit nikome nije promenio političku stranu. Pokušali smo činjenicama ali čitoacima tabloida one ništa ne znače i ne menjaju im navike. Vole ljudi fotke i kratak, ogroman tekst. Padale su tužbe, apeli i upozorenja esnafskih udruženja – i ništa nismo uradili. Ostala nam je samo sramota.
Načelno sam pristao, zajedno sa ostalim učesnicima seminara, da od 2018. sramoćenjem lica i medija odgovornih za trovanje nacije pokušam da doprem do što više građana/ki i otreznim ih. Da pobegnemo od klišea. Jako smo, strašno potonuli i sasvim je moguće da su elementarni ljudski stid i dostojanstvo poslednje karte na koje možemo igrati, a taktiku sramoćenja valjalo bi posmatrati pre svega u kontekstu kontramera demonskim tabloidima i televizijama jednakog užasa.
Da li ste i vi, kao ja, osetili toplo ljudsko zadovoljstvo i osećanje kakve-takve ljudske vrednosti kada je Olja Bećković pred konferenciju za novinare Nataše Jeremić kazala primitivnom Di-Džej Vučićeviću „Sram te bilo, seljačino jedna!“? Ako jeste, ima nade.
Što se građanai/ki koji ne žive od javne reči tiče, želim im da u 2018. pronađu u sebi najveći grumen humora, društvenom stanju uprkos, i njime oplemene svoje i živote ljudi koje vole. Smeh najbolje ubija besmislene kreature i pojave, s njim ne umeju da se nose i zato su nesigurni i jadni čak i kada u rukama drže apsolutno sve. Možda će sinergija građanskog humora i esnafskog sramoćenja ukrupniti naš potencijal da promenimo stvari nabolje, budući da me lagano hvata strah od predsednika i svih njegovih ljudi koji otvoreno nagoveštavaju da neće mirno predati vlast čak ni kada je legalno izgube.
Kaže Hičens na kraju, u takvim režimima ništa ne može da živi i radi osim režima. I klišea.
Uživajte, u zdravlju i sreći, sve vas voli vaš I.
ZTZ
Be First to Comment