“Sloboda medija mora da bude garantovana i ona je u Srbiji garantovana zakonima, propisima i drugim dokumentima koji se time bave. Mogu s potpunom sigurnošću da kažem da u Srbiji nema cenzure, ili kako oni kažu, medijskog mraka.”
Ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević (Asošiejted Pres)
###
Znate li šta je Kineski sindrom? U pitanju je apokaliptični scenario po kom se, nakon katastrofe u nuklearnom reaktoru, radioaktivna masa probija kroz zemljanu koru s jedne strane Planete na drugu. Teško ostvariv koncept u domenu kataklizmične naučne fantastike. Slično ministru Vukosavljeviću, koji nigde i nikada ne bi postao to što jeste da mi nismo dospeli tamo gde čamimo.
Kaže čovek da nema mraka i time je sve rekao o sebi i mraku.
Ministar se Vukosavljević pre dva dana proslavio izjavom kako nije upoznat sa svim okolnostima koje će dovesti do akcije zamračenja medija i društvenih mreža, a povodom “slučaja Vranjske” i generalno užasavajuće situacije u kojoj se nalaze srpski mediji i novinari/ke. On je ministrovao po Kini i zbog toga nije znao da njegov neposredni šef i stranka mu (znam, to je isto) već pet godina urnišu ovu zemlju u zdrav mozak zarad lične koristi.
Ministar informisanja nije upoznat sa stanjem u medijima, a pošto je savestan i dobar radnik ne bi da nas zamajava i laže. Kineski sindrom.
###
Malo pre njega, neobaveštena je bila i premijerka Ana Brnabić, osoba koja je Vukosavljeviću šef na papiru i u mašti naivnih. Gospođa je Brnabić dama iz ekonomske kaste koja gaji opasno rogobatan i odvratan jezik, stvoren da obesmisli i zamuti činjenice i emocije, zbog čega je oprala ruke kovanicom da nije najpozvanija da priča o gašenju “Vranjskih”. Upravo zato je narednu rečenicu započela trabunjanjem o parama i opštem svetskom problemu finansiranja medija – da bi rekla nešto, a u biti ništa.
Predsednica srpske Vlade ne oseća potrebu da govori o jednom od stubova demokratije i problemima koji ga ruše. Ona “razume zašto je Pokret socijalista” bukvalno terorisao novinara Stevana Dojčinovića zbog otkrića verovatnih malverzacija ministra Alekandra Vulina.
Znam da nije bila u Kini ali se kladim da je i ovde skriven neki sindrom.
###
Pišem vam sve ovo, zapravo, zato što sam inspirisan reakcijama na predstavu “Olimp”, koja je otvorila BITEF. Mislim da smo kolege/nice i ja sasvim dovoljno pisali i govorili o položaju u kom se mediji nalaze, na teror i dugoročne defekte svih nas, a pošto većina časnih žurnalista/kinja ne želi da kuka i davi vas onim što odavno znate i čemu svakodnevno svedočite, pogledajte šta nam je pokazao slučaj “Olimp” i uporedite to sa Kineskim sindromom ministra informisanja i premijerke.
Prvo, “Olimp” nisam gledao i ne mogu da vam iznesem lični sud. Nemam pojma kakva je predstava i voleo bih da pogledam makar deo od tih 24 provokativnih časova koliko traje.
O čemu ćeš onda pisati, crni Mihaljeviću?
O autoritetu i tome kako autoritarni režimi čine sve kako bi uništili autoritete. Sve osim jednog.
###
Ne znam gde i kako žive pljuvači “pornografske skarednosti” i “bestijalnog orgijanja” na BITEF-u ali me zaista zanima ko su im autoriteti u oblasti pozorišta i kakve su im kvalifikacije da o teatru govore i pišu. Čija dramska reč njima nešto znači, koga slušaju i šta bi ih pitali dok planski gledaju repertoar festivala ili neke kuće. Postoji li u njihovim komentarima, osim brutalne kritike, neki koren misli i normi za koji bi se čitalac/slušalac uhvatio i doneo pošten sud.
Konkretno, ne moram gledati “Olimp” da bih znao da je Ivan Medenica pozorišni autoritet prve vrste i da sigurno ima debeo razlog zašto je njime otvorio prestižnu manifestaciju. Ne moram provesti ni jedan sekund ispred golih glumaca i glumica da bih uvažio reči hvale Biljane Srbljanović, takođe vrhunskog autoriteta dramske umetnosti i na koncu – profesorke na Akademiji. Vidite već kuda idem.
###
Sve ovo naravno ne znači da su Medenica i Srbljanović nedodirljive figure poput našeg predsednika i upravo se o tome radi. Ne poznajem ih lično ali verujem da bi spremno dočekali kritiku, za razliku od Njega i Njegovih. Svako ima pravo da argumentima obori odluke i sud Medenice i Srbljanović u vezi sa “Olimpom”, a društvo nam je do te mere razvaljeno da čak ni inteligentne i pristojne osobe ne prezaju od bičevanja predstave koju niti su gledali, niti o pozorištu znaju dovoljno da bi vredno pažnje javno iznosili svoje mišljenje.
Ponavljam, ko je kritičarima “Olimpa” pozorišni autoritet, a da nije pokojnik poput Jovana Ćirilova, nespreman da odgovori? Ovo pitanje možemo preneti u svaku sferu javnog života i rezultati su poražavajući. Nemamo društvene autoritete, a s njima ni državu vrednu življenja u njoj. Čim se neko uzdigne ukaljaju ga u fekalije, nemaštinu ili batine. Zato tužna većina profesora, akademika i pisaca ćuti povijenih ušiju, njima na čast.
Najstrašnije od svega je što su osobe koje znaju gde im je mesto u Ovome Čemu Živimo upravo ministar kulture i premijerka. Oni nemaju stav čak i kada bi morali nešto da zucnu, ali znaju ko je autoritet i mudro ćute dok glave padaju.
Čestitke RTS3 kanalu za prenos predstave “Olimp”.
ZTZ
Be First to Comment