Milostivi gradonačelniče, efendi Vučeviću,

Dugo se nismo čuli, kako ste? Pitam istinski zabrinut za Vaše zdravlje, kažu da je nervoza bolest modernog čoveka, vele sve je psihosomatski, mada računam da su istaknuti članovi SNS imuni na pošasti koje donosi moderno doba, neke od vas i Vaših modernost kao da će ravno ubiti, mučno i neizlečivo, te računam da ste zdravo i dobro.

Aferim, efendi Vučeviću, neka tako i ostane.

Primećujem da izvesno vreme niste podneli nijednu krivičnu prijavu protiv svog šefa, predsednika države i osobe za koju tvrdite da Vam je blizak prijatelj. Da Vas nije šta pogodilo, kakva nemoć i slabost organizma, ili ste, kao Njegov najbolji drugar, odlučili da krivične prijave protiv pedsednika i pajtaša, dakle Njega, nadalje podnosite u intimi hladnih sudskih koridora? Bez kamera, mikrofona i drugih uređaja za plasiranje stvarnosti, koje ste beskonačnom mudrošću i konačnom protivuslugom poverili najnižim oblicima nazovi novinarstva, a koji, opet, crpe telo i duh, bili Vi ispred, ili iza tih mašina, a ponajviše ako te uratke, kako se ono kaže, konzumirate u toplini doma svog.

A možda je, ne dao bog kome verujete, u Vama proradio advokatski crv sumje u ispravnost dela koje ste počinili, pa Vam to čini nelagodu. Nikada se ne bih usudio da sa Vama polemišem o pravu i pravdi, uostalom, Vi sve ovo vreme govorite da ste veći patriota od mene i meni sličnih i to je zacelo istina jer ste Vi to rekli, ali ceo sam život odrastao verujući da se krivične prijave podnose onda i samo onda kada je onaj koji tuži apsolutno uveren u istinitost optužbi kojima tereti osobu za koju veruje da je kriva. Naravno, čovek je kvarljiva roba ograničenog znanja i percepcije, često iz najboljih namera samo umisli da je u pravu pa se ispostavi da je krivo optužio nevinu osobu, zbog čega su, na koncu, izmišljene ispovedaonice, terapeuti, Tviter, a bogami i golemi sudski troškovi za onog ko je ipak bio u krivu. Nekada su se, daleko bilo, ljudi izvinjavali i u Politici, ali ne kao delatnosti, ne ponovilo se, nego u najstarijem srpskom oružju od papira. Ali, ne muči mene to.

Treći dan ne spavam kao čovek lomeći sledeću muku: kako ste Vi, vrstan pravnik i advokatska danica, ona obasjana planeta, zato malo slovo, elem, kako ste Vi sve ovo vreme mogli normalno da živite i radite dok je iznad Vas stojao i komandovao Vam čovek koga ste optužili za teška krivična dela, a da ste Vi sve to vreme duboko u sebi verovali da je taj čovek, dakle On, kriminalac. Koliko li je golemo breme trpnje kada u oči gledate čoveka za koga verujete da je kriminalac, klimate glavom, divite se njegovim mislima i delima, dok u Vama kulja vulkan istine i pravdoljubivosti, neukroćeno želeći da iskorači van Vašeg sopstva i bogu i narodu vikne: „Jeste, taj čovek, dakle On, je kriminalac i zato sam ga tužio!“

Kako se ovih dana budite i uopšte, odakle Vam volja da izađete iz kreveta, meni i dalje nije jasno i sklon sam da Vam se zbog takve predanosti podivim. Vidite, ja sam ubeđen da Vi kao čuveni advokat nikada ne bi unizili svoju profesiju, zakletvu, instituciju suda, obesmišljavali ih i trošili državne resurse i vreme, a da ne mislite celim svojim bićem, srpskim i biološkim, tim redom, da je predsednik Srbije, dakle On, zaista kriv za ono što ga teretite. Mislim da postoji samo jedan moguć odgovor: Vi sve to činite, trpite tu strašnu nepravdu gde on slobodno šeta i komanduje Vam, a kriminalac, zato što želite da Srbija bude bogata, uspešna, srećna i mesto gde je zakon isti za sve, a to je jedino moguće ako Vi pristanete da i dalje opslužujete čoveka, da – Njega, za koga smatrate da je kriminalac.

Aferim, još jedared.

Tu sam se negde posle Vaše druge tužbe, izvinite ako ih je bilo više, greši čovek, malo umirio i ponadao se da ste seli na zelenu granu, glede zdravlja, ugleda i svih stvari bitnih. Kad, ne prođe mnogo, eto Vas na Limanu, više duhom nego telom, i to je u redu, sabornost države i crkve upravo to i znači – puna duša i jaka osećanja pripadnosti vrede jednako kao pun stomak i slova zakona, dakle na Limanu, gde svojim nejakim telom, jedan protiv svih Limana, branite svetost i ofarbanost srpskih zastava.

„Da li je ovaj čovek stvaran, ili je sasvim mogućno dar sa neba“, pomislio sam drhteći porcelanom, gotovo uvređen što i Vi niste dobili najviša državna i crkvena odlikovanja, a njih koliko vidim nije dobio samo ko žuri da uplati fudbalski tiket ili uputi kompliment Njemu. Ukratko, i gluplji i nesposobniji od Vas, jamačno tvrdim. Da ne dužim, i ja sam debelo zabrinut zašto nekim građanima/kama smeta srpska trobojka, ako dozvolite da Vam ukradem citat – „Ja sam zaista zabrinut“ (M.Vučević, „O postanju i opstajanju“, 2021AD), a ako još više dozvolite, kao komšija komšiji – „Je suis Miloš“, zašto da ne, bio sam i onaj Čarli, ili beše Šarli, nebitno, nije naš čovek, pa ako sam mogao da budem on, ili oni, nebitno, mogu biti i rod rođeni, dakle Vi kao očuvano srpsko tkivo u pravoslavnom duhu, ali da bude jasno – nisam On, taj čovek koga ste tužili, predsednik, jer toga niko dostojan nije. Tog poređenja, dabome.

“Je ne suis pa On.” Poklanjam Vam pravo da koristite ovaj slogan, Vama ionako bolje stoji.

Ustreptao od želje da makar jednom volim i poštujem svoju zemlju kao Vi, ili barem tri reda iza, jer toliko obično sedim iza Vas na manifestacijama koje izbegavate, šta ću, toliko doseže novinarska veza za besplatna dobra mesta, rekoh, ustreptao od želje da budem patriota tri reda iza Vas, odlučio sam da i sebe, tri reda iza Vas, prijavim kao odgovornog za ukrašavanje mog rodnog kraja. Nije da se merimo, daleko bilo, ipak ste Vi – Vi, preciznije – Njegov drugar, a ja samo ja, ali sam smatrao da je moja patriotska obaveza da na sebe preusmerim „praćke i strele sudbe obesne“ (Hamlet, misleći na Njega i Vas sa Njim iza Njega, 1611AD) jer ko bolje da primi limanski gnev usmeren protiv limanskih zastava, ako ne Limanac rođenjem i odgojem, mada ruku na srce, Vi ste svojim gestom ispali veći Limanac od sviha Limanaca, ako ništa zato što Limanci, bog ih ubio, ne podnose krivične prijave protiv bliskih prijatelja i šefova, a da zbog njih, tih prijava, ispaštaju ti koji koji su ih podneli, a ne drugar ili šef, dakle On.

Da rezimiramo – ja sam crtao zastave i ako ko treba da se utuži, adresa poznata redakciji. O farbanju ne bih trošio reči, „u ovako teškom, prelomnom istorijskom trenutku po naš narod, kada nam su nam samo jedinstvo i sabornost ostali“, stvarno, krajnje je neukusno da to uopšte i pominjem i nadam se da će i Telep, a posle i svi delovi Novog Sada, osvanuti u novom, najstarijem ruhu na svetu, nastalom u pravremena kao obrnuta ruska zastava.      

I tu sam mislio da se oprostimo u zdravlju i sreći, ali ne daju mi dušmani, tačnije, lažem, ne daju Vama i Vašem prijatelju, mislim na Njega naravno, da se raziđemo u miru i blagostanju. Kažu zli jezici da ste dobri sa nekim ljudima koji su sa one strane zakona, a nisu Onaj koga ste tužili. Pominje se neki Snajper, a nije onaj kojim hoće da ubiju predsednika, baš Njega, a ni Vas hvala bogu, nego neki čovek, to mu valjda nadimak, koga je uhapsilo zbog – pazite sad, što je navodno tukao neku ženu. A ja, budala, mislio da je taj snajper škrabao po zastavi, ne pravoj, nego limanskoj, što je još gore jer su veće, kad ono, tuk’o žensko, moš’ misliti.

foto: Grad Novi Sad / direktno.rs

I dalje sam šokiran kakav smo narod, nije se čovek ni pošteno pribrao od kada su mu stavili bombu pod Punto, ili je bio Porše, svejedno, isto je auto kao i zastave što su iste, tri boje – četiri točka, a vidim da ga svako malo maltretiraju i hapse, ostao čovek bez hleba u Voši, pa kome treba snajper nego Voši, lepe golove da gledamo, u rašlje, nego kako. I sad se mislim, sva je sreća što ste mu Vi prijatelj, srce mi zaigra od plezira kad vas, Vas i njega, ali ne Njega nego Snajpera, vidim u toplini Gradske kuće kako se družite i pravite bolju budućnost našoj deci.

I ne samo to, nego mi se kičma naježi od iščekivanja svetlih sutrašnjica kada znam da ćete i njega, koji nije On, dakle tog čoveka-oružje, tužiti sudu prvom prilikom kada se za to stvore uslovi, a institucije samo neka rade svoj posao, nije taj čovek ništa skrivio ako je država odlučila da šeta slobodan i bije ljude, pardon žene, jer ljudi, pa i žene, pre ili kasnije ionako umru, ali zastava nikada i Liman će to dokazati, dajem Vam časnu srpsku reč. Što je muškarac bez brkova, pardon, Srbin bez krivičnih prijava – skromno mislim ništa, ili još gore emigrant. Ja njemu, toj cevi sa optičkim nišanom, samo u odelu, ionako sve verujem od kada ga Vi primate u gradsko naručje, a Vama sve verujem još i duže jer se On, čovek koga ste Vi, ugledni advokat, optužili za teški kriminal, jednom tako lepo slikao sa Vama, negde pred izbore.

Jako ste mi lepi zajedno.

ZTZ    

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.