Monumentalni gradonačelniče Милоше Вучевићу,


Ima tu nečega snažnijeg od simbolike. Mita, legende ili prokletog usuda. Pišem o Vama i Vašem umetničkom imenjaku.


On je bio Rex Illusivi, а Vi ste prosto Краљ Илузије. Ne biva slučajno, jel’da ?! Jedan hrani, drugi izgladnjuje, zatvoren krug kretanja energije. I Njutn sit i ovce na broju. 


Skoro. 


Ovce vam, efendi Вучевићу, umiru kao muve. Na ulici. Da nema “Čistoće”, krv s pločnika bi imala naravoučenije. Ovako, behaton i papir trpeće sve, a mi videli da se konji potkivaju, pa ako velimo…da ćutimo. Proći će.

Gledam taj spomenik u Limanskom parku, pa čitam sada već ubuđale vesti o Barjakli džamiji. Koincidencija ? Sasvim moguće, mada pripadam drugom taboru misli. Rušili Tita, dizali Tomića i Azera (Hadžibejli, prim.aut) i niko nije načisto šta je u redu, a šta nije. Tako i ovo, i Srebrenica, i Hag, i EU….uvek neko “ali” koje odlaže katarzu u ime besmislenog vijanja rođenog repa.

Pokušavam da zamislim taj najnoviji simbol večnosti u istoj toj večnosti i shvatam da je ovde “večnost” stvar krajnje relativna. Svodi se na neke pare, da prostite.

A, znate, bio jednom jedan Aleksandar… Makedonski. Čovek nije dozvoljavao da se dira u grobnice pobeđenih kraljeva. Pagan, biseksualac i tiranin, lišen renesanse, prosvetiteljstva, postmoderne i rodoljubive poezije, pa je opet znao šta je večnost. Zato je bio to što je već bio. I ostao.

Iskreno se nadam da će Vas dotaći duhovi prošlosti i budućnosti. U malo šta sam siguran ali Vam garantujem da smisao života nije umreti zbrinutog potomstva. O ceni tog blagostanja da i ne govorim.

Nama i mrtvi ne znaju da li da plaču, ili da se smeju.

Valjda zato živi ridaju i cere se sasvim neiskreno.

Znaš ti zašto

Iskreno, Vaš i Subin komšija,

I

22.7.2013.