„Planiram da kupim televizor, a ako nema, onda oslića.“

Potrošač na otvaranju jednog megamarketa, dok je predsednik srpske Vlade bio Vojislav Koštunica

Izvor: B92

###

Nekoliko dana pre novosadskog otvaranja nečega što je jako veliki dućan i zove se Lidl, u rou od pet minuta na ulici sam neplanirano sreo jednu dragu Almu i jednu dragu Asju. Pozdravili smo se, brzo popričali, nakon čega sam stigao na odredište gde me je u grupi ljudi čekao prijatelj neobičnog prezimena, onog koje novinari često pogrešnu prenesu.

Zanesen naivnošću i lepotom činjenice da sam uopšte živ, spontano sam društvu podelio prolazno zadovoljstvo. Učinilo mi se da nije mala stvar biti okružen drugačijima od sebe, koliko god ti ljudi bili apsolutno isti kao i ja u kontekstu vrednosti koje držimo svetim. Bilo je to, znam, osećanje trivijalnog trijumfa. Pobeda običnosti nad dosadom. Nisam mogao da se oduprem trijumfu jer od svakodnevnice očekujem sve manje, a demonstracije pobede u mom gradu i zemlji pretvorile su se u sajmove podvala. Kad god slušam ili gledam različite slavodobitnike obuzme me osećanje gneva i nespokoja, a nisu ljubomora i zavist.

Dok sam stidljivo slavio u tišini sopstvenog bića, 100 metara dalje pretučena su dva Albanca. Koliko nam je do danas poznato razlog je bila pogrešna krvna slika žrtava, od kojih je jednoj mlaćenjem ugrožen život. Kada sam pročitao vest stigla me je kamata na zajam pogrešno usmerenog slavlja. Jeftino sam kupio akcije duha grada za kog i dalje verujem da postoji ispod slojeva đubreta i zla, samo da bi one tokom večeri još izgubile na vrednosti.

###

U tekstu „Postojao je nekad jedan grad – Novi Sad“, pisac Laslo Vegel  bez idealizovanja Prošlih Vremena lucidno podseća da je, pre nacionalnog buđenja Južnih Slovena, u Novom Sadu postojao dosluh građana/ki sa subverzivnim vrednostima kulture. Autor podseća da je sada izbrisana granica između politike i kulture i više izeđu njih ne postoji zaštitni mehur slobodnog protoka ljudi, ideja, dela i njihove društvene afirmacije.

Ili se osećamo prevarenim, ili nam je ubitačno dosadno.

Ovako snažan tektonski poremećaj vrednosti sa sobom je povukao i one koji misle da ih kultura ne zanima. Bez prećutnog saglasja o kulturnom i nekulturnom, čemu prostor između visoke politike i svih delatnoti služi, moralni i ekonomski krah je gotovo neizbežan. To je tema koja sve nas najviše zanima, osim ako niste na lečenju, poput dva Albanca koji su se usudili da javno govore na maternjem jeziku.

Tužne slike ispred objekta koji je samo ogroman dućan i ništa više, čine tek eho posrnuća koje se meri pocepanim lobanjama i bratoubilačkom fluktacijom gotovine. Dva polomljena Albanca simbolički pokušavaju da vrate sve crve u otvorenu konzervu i taj pokušaj je mučno gledati zbog ljudi službeno zgroženih zločinom, onih koji su do njega i doveli višedecenijskim pozivanjem i odobravanjem. Posle je sramota priznati da smo besramni.

foto: Aleksandar Jovanović/mojnovisad.com

Grabili smo se prvo za hleb, pa televizor ili oslić, pa trešnje, sada su na rende dostojanstva došli pilići.

###

Novi Sad je multikulturalan isto koliko je Srbija demokratska, pravna država. Međusobno gaženje penzionera u redu za japansku trešnju  2011, ili tuče za komad mesa i voća, u okviru kulture i univerzalnih vrednosti su isto što i spremnost na prodaju glasa na izborima ili masovno stranačko preletanje koje je počelo 6. oktobra 2000. i traje do danas.

Brisanjem svetova koji u modernim društvima postoje između izvršne vlasti i svih oblasti ljudskog interesovanja i angažmana došli smo u poziciju večitog stajanja u redu za ono što nam pripada. Kao zbunjene zveri bez prirodnog staništa, ljudi posežu za najgorim u nama i sve se svodi na odnos cene i kvaliteta, ponude i potražnje, uloga i rizika.

Iz tog se ugla sadašnji predsednik od prošlih razlikuje po krvavim rukama i emitovanom strahu i beznađu. Zato su tuče za obične stvari ostale iste.

Rečnikom lidlmanije, brisanjem nevidljivog prostora u kom smo mogli slobodno da mislimo i stvaramo doveli smo sebe ispred zida na kome su istaknute cene roba, usluga, ponižavanja, uspeha i slobode. Glavno srpsko, pa i novosadsko pitanje, nije više „šta misliš“ ili „kako bi“, već „za šta bi ti čekao u redu deset sati i tukao se u prodavnici“.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.