Novi Sad je ponovo proslavio gradsku slavu. Krsnu slavu.

Svake godine u ovo doba ne znam odakle da krenem. Da li skretanjem pažnje na činjenicu da je grad veštačka naseobina neosetna na religijske i magijske rituale? Bezdušna, mrtva gomila različitog materijala, institucija i firmi, kojoj osobe daruju život, pa i dušu ako su dobri u svom poslu? Ili tek dobro bivstvuju, poštuju zakon i bolje običaje, ne marim.

“Ljudi” ne mogu biti religiozni, pametni, slabi ili vešti. “Osobe” mogu. A šta je, Mihaljeviću, sa ostalim mitološko-religioznim zaštitnicima gradova širom sveta? Baš ništa. Tradicija je tu da je se odrekneš ako je u neskladu sa stvarnošću.

Šta će više razdražiti čuvare plemenske vatre: ako napišem da je, ovakvi kakvi smo, licemerno slaviti prenos moštiju prebogatog robovlasnika, sina Palestinke i proto-turčina, kasnijeg pokajnika (uvek to “kasnijeg”, čiji primer sveti oci ne prate ni kada je “najkasnije”) ili da krsnu slavu čak i Vikipedija tretira kao porodični, a ne naseobinski praznik?

Naš grad, “Grad po meri čoveka” kako mu glasi slogan, od 2007. je postao “Grad po meri ljudi”, a svi znamo da nas takav pristup problemu nikada nije razočarao. Tada smo i pukli, kada smo umesto osoba počeli da računamo na ljude, s obe strane granice.

U napadu bezrazložnog eufemizma, pišem da je Novi Sad po kulturno-političkom obliku glasovima ljudi među gradovima postao ono što je Coldplay među zvučnim bendovima. Bojažljivo smo krali identitete od Pink Floyd, Oasis, U2, Dave Matthews, Boston, Rod Stewart, Kansas, pa čak i od Elton John, koji je ovde bukvalna gradska slava opkoljena sučeljenim vrednostima, interesima i manirom. Suptilno smo krali jer Grad po meri ljudi nikad nije načisto koje su to mere, koji žanr i u kom kontekstu se odvija stvarnost. Odnosno jeste i onda sve ode u tri lepe na horizontali mitova, laži i otvorene smrti.

foto: naslovi.net      Umetnici po meri ljudi, jer kada su Široke narodne mase™ zatajile

Možda je najpoštenije reći da je Novi Sad ponovo dobio slavu kada su njime vladali slobodni radikali, pa vi sami izvucite zaključke koliko je takva “inicijativa” plemenita. Jedno stoji: s njima čovek zna na čemu je zato što uporno odbijaju da budu osobe i biraju da su ljudi.

Najcrnje od svega je što sam išao na njihove mitinge i provereno znam da su bolje osobe nego ljudi, ušuškani u bezličnost gomile koja pošteno deli bednu slavu i zataškava krupne greške.

Slušam šta zbori nedemokratski izabran gradonačelnik Novog Sada opkoljen difoltno nedemokratski izabranim duhovnicima. Doslovce ovo: “Broj gostiju je impozantan, a posebno raduje prisustvo predstavnika svih najvećih konfesija u našem gradu čime jasno šaljemo signal da ovo nije praznik jedne vere i religije nego je zaista praznik svih Novosađana.”

Efendi Vučeviću, razočaraću te. Đurđic je praznik manjeg broja pravoslavnih hrišćanskih porodica, kog slave članovi porodica i to ne obavezno svi. Nismo Talibani, ne mora. To je jedna od ideja građanskih sloboda: lične, porodične i/li intimne svetkovine su garantovano pravo svih nas. Slavite, Vučeviću, Zevsa, Tora, Parvati ili Elvisa – zbilja me apsolutno zabole jer to je Vaše pravo. Ne morate čak to činiti u četiri zida jer osobe do kojih mi je stalo znaju da se gej ili pravoslavac ne postaje tako što malo dete gleda prajd ili liturgiju. Plešite dodole na Trgu, upadnite u nirvanu na glavi Svetozara Miletića, objavite sveti rat nevernicima – sve može sa pozicije građanina Miloša Vučevića, JMBG tajitaj.

Ukoliko govorimo o javnim, zajedničkim manifestacijama i projektima, gde delate kao nedemokratski gradonačelnik, imate se ponašati kako ovaj šepavo-šugavi Ustav nalaže, a i dobar ukus, šta Vam je bliže. S tim u vezi, gradska slava je neotklonjivo praznik većine, svih tih ljudi koji i jesu i nisu, primitivna etika razdvajanja, a sve na temeljima…(TUŠ!)… segregacione dogme prava prečeg ulaska u raj.

foto: tanjug/J.Pap                         Trojeručica, lekovite suze included

Ne očekujem da Vaši priučeni PR dronovi mogu sašiti bolju kliše-izjavu ali ovo je i za njih bizaritet prve klase. Đurđic je, naime, i te kako praznik jedne vere, a nehumana solidarnost manjinskih sveštenika u ovoj prodaji zastranjivanja nešto po čemu je Balkan poznat.

Ovde se iste konfesije različito ponašaju i propovedaju u zavisnosti od toga da li su u manjini ili većini. Nema divnijih ljudi od popova iz Zagreba i beogradskih fratara, nevolja nastaje kada ih premestimo u Grad po meri ljudi.

Farsa naravno ide korak dalje pa tako moja naseobina ima i gradsko-slavskog kuma. Slavskog-faking-kuma koji je (fanfare!) direktor javnog preduzeća i osoba koja tu sad mora da ispovraća neke pare. Pare svih građana/ki. Ali humanitarno. Hu-ma-ni-tarno!

Vlast po meri ljudi, voistinu.

Znaš Ti Zašto!

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.