Izveštavajući o nedavnom upadu grupe kriminalaca na izložbu „Imali su oko sebe taj neki sjaj“ kolektiva Momci Reunion, kada su Anonimni Autori bacili suzavac i pocepali radove nedostojne njihovog prefinjenog ukusa, medij poznat redakciji objavio je rečenicu koju parafraziram:

„Tokom upada se u galeriji zatekla i jedna ženska osoba koja je vikala za počiniocima pokušavajući da im objasni šta je to umetnost.“

Priznajem da sam se isprva nasmejao. Scena zaista liči na skeč „Nadrealista“, možda čak i na „Pajtonovce“, međutim takvim se poređenjima nije zdravo igrati. Pomenute glumačke trupe ogoljavale su stvarnost koristeći se pažljivo biranim umetničkim jezikom. Njihov govor, maniri, korišćeni simboli i ponašanje bili su deo šire društvene priče, na čijem je kraju stajala jasna poenta.

Bizarnost i apsurd kojima odišu njihovi radovi nisu dramski nakalemljeni na postojeće idilično stanje u njihovim društvima već upravo obrnuto. Glupost, licemerje i poganština uveliko postoje, natapaju svaku poru naših života i čine polaznu osnovu satiričkog skeča.

Glumci su samo uzroke različitih problema i korene budalaština hiperbolički odvrnuli „na 11“.

Ideja je da se potom publika, građani i građanke tog društva, prvo smehom obračunaju sa unutrašnjim defektima i demonima. Tako je prirodno i patološke devijacije se lakše vare. Kada nas jednom pusti euforija, onda možemo da primenimo naravoučenije iz skečeva, predstava, muzike, izložbi i filmova u svakodnevnom životu. Pogledamo sebe i svet kroz drugačije sočivo, izoštrimo sliku i prebacimo fokus na skrivene lepote i užase.

Ovo je bilo jasno i crtačima divljači iz pračovečijih pećina. Nekima nije ni danas, neće biti ni sutra, samo je pitanje koliko će se njihov glas u društvu uvažavati, a koliko će se oni hapsiti i kažnjavati.

U slučaju lomljenja izložbe kolektiva Momci, čiji je najpoznatiji član Marko Somborac, naravoučenije ne postoji. Na podu pored pocepanog papira stoji samo nevidljivi spomenik ljudskoj gluposti. Nismo kadri znati da li su Anonimni Autori uništenja zaista zli ljudi, nemamo njihovu moralnu anamnezu niti ih poznajemo, međutim možemo se kladiti glavom da su jamačno i neviđeno glupavi. A kada si toliko glup, zlo se u tebi posle lako probudi, dovoljna je sitnica, tričarija posve nebitna po tvoje blagostanje.

Kako se naljute i postanu pogani, tako se i ohlade. Glupost se lako maskira iz dobrote u zlo i obrnuto. Zato je toliko žilava i teška za iskoreniti, nema jasne zone demarkacije i njeni robovi skoro neprimetno menjaju strane.

Iz tog razloga nama iz generacije X nedostaju pravi, originalni dizelaši iz devedesetih. Lakše su se uočavali u prirodi i nismo delili staništa, pojila i parilišta. Zlatno doba lepe segregacije više ne postoji. Dizeli se ispasali, a normalni raspojasali. Zaparloženo osta tako, a što je moglo biti čisto i vredno zaparložilo se.

Onda lupaju izložbe crteža po galerijama.

Sada u tekstu ide obavezan deo o akterima nemilog čina. Da li je uopšte potrebno napisati da su Momci, Goran Rajšić, Nikola Vitković, Andrej Vojković, Dalibor Novak i navedeni Somborac, talentovani, ostvareni ljudi? Da su skloni poštovanju Ustava i zakona Republike u kojoj žive?

Ima li smisla da pišem kako su od devedesetih stvarali nešto vredno? Da su strastveni, kreativni i priznati tamo gde stanuje pamet? Na kraju krajeva, da li pominjati da je njihova izložba u „Staroj kapetaniji“ apsolutno legalna i da svojim delima nisu povredili niti jedan zakon Republike, već isključivo osećanja najglupljih od nas?

A šta ćemo sa Anonimnim Autorima? Da li vredi nagađati kakvi su im svetonazori, šta i koga čitaju, slušaju i gledaju? Kakve su im navike i kakvo biće živi unutar mesnate ljušture sposobne da polupa izložbu crteža?

Nema potrebe. I oni su deo jednog skeča, njegovo ishodište, i taj se komad nažalost igra u zbilji. Kako reaguje publika?

Mlako. Nema mrtvih na sceni, a više od polovine gledališta nije razumelo radnju. Glumcima-divljacima je neka žena pokušala da objasni šta zapravo čine i uništavaju, međutim izostao je bis publike i Anonimni Autori su mirno otišli na drugu scenu. Tamo će opet spasiti srpsku kulturu od nove pošasti, koju možda ne razumeju, ali znaju gde ih svrbi praznina.

Džepa, stana, mošnica, mozga, manje je bitna lokacija ništavila.

Takođe, sucidino je misliti da oni neće ponoviti nedavni pir. Ušli smo u poznu fazu ludila i razlozi da ti nepoznati glupak polomi kosti stvaraju se kao na traci. Razloga, ako ćemo iskreno, ni nema, važno je samo da se neko i nešto ko nam se ne dopada polomi na paramparčad.

Reakcije javnosti na skandal koji sadrži podosta elemenata fašizma su očekivano malodušne i tupave. Ne prepoznaje se napad na valjda svaku zamislivu građansku slobodu i nema snažne reakcije javnosti i nadležnih. Realna opasnost od bahatih kriminalaca se trudbenički umanjuje osporavanjem vrednosti uništenih dela i prebacivanjem krivice na žrtve.

Momci su silovani zato što nose izazovnu suknju i šminku, šetaju se po mraku, sami su tražili da im se to dogodi, „ne bih ja to baš tako ali šta su kog đavola čačkali…“

Eh, rođače, kada bi samo znao koliko nekima od nas nečačkanje teško pada. Gotovo pogubno. A čačkanje ne traži mnogo, par čula, mozak i kakav-takav osećaj za pravdu i pravičnost.

Hvala Marini Abramović i Momcima što su dokazali da se u zemlji čija trećina populacije ima osnovnu školu ili manje umetnost tretira sa velikim uvažavanjem. Mi nismo samo premijeri i fudbalski selektori ponaosob, već i kritičari medija i savremene umetnosti. Možda nismo savladali lekciju o tome šta su ljudska prava i šta donose i povlače građanska sloboda i odgovornost, ali umemo precizno da prepoznamo lošu umetnost. Kada je zatim neko nasilno i uništi, za tog ćemo nestaška imati puno razumevanja i mesta na preširokim grudima.

Nismo pismeni ali znamo sva slova i brojeve. Posebno brojeve.

I čudna mi čuda, uvek se taj polusvet razgoropadi kada na čelo države zasedne proverena ekipa hulja. Volšebno svi ti dizelaši, huligani, notorni kriminalci, manijaci sa profesurom i oni ispred dragstora, shvate da je došlo njihovih pet minuta kada se na govornici pojavi neko ko deli njihovu etiku i estetiku. Neka osoba i ljudi oko nje sa kojima uništitelji umetničkih dela zajedno trpe neispunjene frustracije iz bratoubilačko-verskih ratova i prezirne poglede trancizionih gubitnika sa pravim diplomama.

Ne znam šta više mora da se dogodi da bi shvatili koliko je situacija u Srbiji postala opasna. Ovaj kriminalni, destruktivni akt prepun mržnje je zagmizao i van korpe nacionalizma, religije i ostalih netrepeljivosti. Primitivci nisu bili izložbeno isprovocirani kritikom naciona, etnosa i pripadajuće religije, već banalnim crtežima koji nam se mogu i ne moraju dopasti, odnosno likom i delom autora izložbe. Ili oba.

Pisao sam već kako kroz istu dramu godinama prolazi reditelj Zlatko Paković. Tada sam se osvrnuo na Čehe, kojima skulptura Davida Černija, u kojoj dva metalna čoveka mokre po mapi Češke, većinski ne smeta dovoljno da je demoliraju, niti da Černiju stave metu na čelo sa natpisom „izdajnik“ i „autošovinista“.

Šta to Česi imaju, a mi nemamo? Ovako napamet, to što imaju krene sa Pinokijom, pa Snežanom i sedam patuljaka, pa Pepi i “Kolibri”, Uspavana lepotica i sve tako do Milene Marković, Biljane Srbljanović, Olivera Frljića, Andraša Urbana, Kokana Mladenovića, Minje Bogavac, Igora Vuka Torbice…

Na kraju tog puta čovek sazna da se u pravom kontekstu i na pravom mestu čak i spaljivanje državne zastave može tumačiti kao čin patriotizma.

Ako sam Pakovićev progon i upućene pretnje i mogao da razumem, zato što su pogonjeni najnižim porivima nacionalizma, klerofašizma i brisanja istorije, na vest o lupanju izložbe sam ostao zblanut. „Sad već izmišljaju razloge da te polome“, rekao sam sebi u bradu.   

Izuzimajući krvavi masakr motivisan religijom, ne postoji niti jedna razlika između uništvanja ove izložbe i terorističkog napada na parisku redakciju Šarli Ebdo. I njihovi radovi su smetali ovdašnjoj Nevinoj Gomili Istoričara Umetnosti, bili su provokativni, ružni i vređali su tuđa osećanja. Ko god je tada stavio profilku „Ja sam Šarli“ ili francusku zastavu, bio je roditeljski nežno optužen za licemerje zato što isto nije uradio kada su manijaci pobili decu u Nigeriji.

A gde je profilka kada se isto to desi u Srbiji?

U iščekivanju novog zločina, u kom niko neće ni pokušati da trči za divljacima i viče im šta je to umetnost,

Iskreno vaš,

I

ZTZ