A sada nešto na šta vas nisam pripremio – besplatna reklama koju odmah možete prekinuti.

###

Zdravo Gerilci,

Zašto veliko „G“? Zato što je, dame i gospodo, Gerila kafana sa institucionalnim značajem u ruini od naseobine u kojoj je imala nesreću da zaživi. Šta ću, ne lažem one koje volim. Ako si drug Član, deo ekipe, vaspitani ljudi pišu ti ime velikim slovom na ime boračkih zasluga u netolerisanju đubreta i ološa. „Gerilac“ znači upravo to, u nametnutom kontekstu novosadske stvarnosti.

Novi Sad, naseobina gde je Gerila, tetura se od matere černozema i oca vojnog utvrđenja, gore u Sremu. Otud i sluđenost. Novosađani su ljudi sa puškom od hleba, a ekipa u Gerili mi se čini baš takvom. Ne ide kafana bez ljudi, ne moram to da crtam valjda.

Lagao bih kao pseto kada bih napisao da je Gerila najbolja kafana na svetu. Naravno da nije, ni moja žena nije himera Kejt Blanšet i Monike Beluči pa je i dalje obožavam. Da me upucate onom puškom od hleba ne bih vam umeo reći kada sam prvi put ušao u Gerilu i šta sam tom prilikom radio. Tada je bila ušuškana u pasaž Dunavske ulice, dobra ekipa, muzika, drvo, ime, cene, lako sam se zaljubio. Kao u ženu, samo me Gerila manje nervira.

Prošla silna leta i naša Gerila je porasla. Svrbe me laktovi kolika je. Godine su je služile kao babino zlato, zbog čega danas nosi proročki dato ime. U ovakvom gradu i državi pristojno ponašanje i prateći ukus su gerilski oblici života. Na margini, liče na mudre fusnote u glupoj knjizi. Toga se setim kad god sednem i poručim, dok mi neko dobronameran ne prekine snove. Sve OK, lako zaspim tamo.

Ako u nešto zaista veruješ red je da se ispod i potpišeš. U marketing aktivno ne verujem no red i čast gode, zbog čega drage volje reklamiram Gerilu, na molbu zaposlenih i vlasnika. Dublje je to, sestre i braćo, od sviranja u Gerili i sveta koji iza nje i u njoj stoji. Kad god sam seo na bankinu, onako sjeban, i praznoslamario o dobrom duhu grada koji umire oholo sam zaboravljao na kafanu koja se i dalje stara da te Novog Sada ne bude baš sramota. Ima ih, nije Gerila jedina, međutim sada je iza sebe nakalemila dovoljno ljudi, svirki, provoda, ljubavi i bluda pa u glavi izgura većinu.

Gledam je kako se baškari na onom Trifkovićevom trgu, još i broj tri, prost kao duša. Gledam pa mi milo. Preko puta, u istom centru centra Novog Sada, raspada se rektalni ulaz u otrcanu kurvu od ulice, pokretnu slikovnicu jednog užasnog pada. Nije ulica kriva, neko tu i hoda. Onda opet gledam i setim se da je strašno važno ne biti sam kada brod pušta vodu. Osim Leu, naravno. Brzo me prođe, otvorim vrata Gerile, kažem kolektivno „zdravo“ i život u centru centra postane manje bolan epicentar.

Ima u tom fantazmu, udobnoj hacijendi sa pogledom na Černobil, izvesne deljivosti i neprirodnog otklona ali računam da je ta nesavršenost sasvim u redu. Život kog tretiramo kao socijalnog radnika na pauzi nametnuo nam je pravila u kojima se Gerilci nisu najbolje snašli jer gaze samo patos.

Do sledećeg puta, nadam se u Gerili.

zTz

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.