Treća – sreća! Da će subotnji, treći dan punoletnog Egzita u petrovaradinskom izdanju biti najposećeniji videlo se iz aviona, bukvalno i preneseno. Armija ljudi slivala se preko Varadinske duge obećavajući napakovanu Đavu i novi festivalski rekord posećenosti. Zvanično, na utvrdi je bilo 53.000 ljudi. Ne znam koliko su te cifre precizne ali ako je suditi po najverodostojnijem pokazatelju brojnosti – pokretnim festivalskim toaletima i pripadajućim aromama, organizatori i prateća poslovno sponzorska kamarila mogu zadovoljno trljati ruke.

Što nas dovodi do čuvenog egzitaškog pitanja: da li klozeti više smrde kada su neupotrebljeni, zbog hemije, ili kada su krcati, zbog svega ostalog?

Pre nego se osvrnemo na učinak zvezda i zvezdica, red je primetiti tzv. najvažnije sporedne stvari na svetu koje su silom društveno-političke inercije zapahnule i petrovaradinski vazduh. Pretpostavljam da i kamenje u Kačaničkoj klisuri ima mišljenje o tri događaja: Hrvatima u finalu svetskog prvenstva u fudbalu, Novaku Đokoviću u finalu Vimbldona i Momčilu Bajagiću na Glavnoj bini Egzita.

Nepodeljeno mislim da je cela internetsko-kafanska fertutma u vezi sa uspehom hrvatskh fudbalera, jer na Đokovića smo navikli – dok ne gubi, odličan katalizator učmalih emocija, senzibiliteta i na koncu, razuma. Možda se i vama povraća od nekada usiljenog, nekada iskrenog navijanja za One Sa Druge Strane Balkanske Močvare ali baš se na Egzitu osetilo koliko je ljudima pun kufer zločinačke manipulacije i trgovine nacionalnim nabojem. Da parafraziram jednog od gostiju, „nedostajalo mi je da me nerviraju ljudi sa pozitivnim željama i osećanjima“ i dobar vam stojim da je ceo ovaj Đoković-šahovnica spektakluk, koliko god bio iritantan na momente – a jeste, na duge staze jako lekovit za obe strane Drine i Dunava.

Mešanje špilova balkanskih nacionalnih osećanja i glasno govorenje notornih činjenica, poput one da smo ista govna koja se služe istim jezikom i kulturom, da je bračkom ribaru Hrvoju Novak fundamentalno bliži od Rafaela, a meni Modrić od Ronalda, posle duuuugo vremena učinila je da nacionalno neinvestirani, benevolentni ljudi budu jebeno glasniji od ostrašćenih monstruma i kretena. Sport je, budimo realni, jači od kulture, a Egzit na polju zbližavanja, smirivanja i afirmacije normalnosti radi dobar posao čak i sada, kada je batalio društvenu ulogu koju je sam sebi zadao u trenutku nastanka 2000.

A Momčilo?

Momčilo je bio Momčilo do kraja i kritikovanje odluke da nastupi na Glavnoj bini Egzita je infantilno napaljeno. Slično se dogodilo kada je davno Zvonko Bogdan pevao na Fjužn bini, pitanja tipa „šta će on ovde?!“ i tome slično. Izvinite, mislio sam da je ovo muzički festival i da svako ko ume, a ne robuje trešu i mržnji, može da nastupi. Razumljivo, dosta njih kojima je Bajaga bio i ostao trn u spoznaji su milenijalci i takav stav mi je razumljiv. Posprdno-afirmativna rečenica iz filma Mi nismo anđeli „s Bajagom bi bolje prošla, on je baš fin mladić“ nije deo njihovih ličnosti i muzičkog svetonazora, a kad god ih pitam čuveno pitanje, ko su četiri jahača apokalipse srpskog roka, milenijalci gotovo uvek spomenu i njega.

A nije. Štaviše, Sa druge strane jastuka i Pozitivna geografija možda nisu Odbrana i poslednji dani ili Paket aranžman, ali jesu jedni od najboljih albuma naše rok muzike.

Kako god, bio Momčilo, ljudi uživali, dosta njih, ali to ipak nije bilo glavno jelo. Ta se špecija zvala Grejs Džons i Pinkiji su konačno videli Tita. Ne sećam se kada sam na Egzitu video toliko fanova blagoslovenih da jednim nastupom tako obogate svoje kratke živote. Daleko je to od idolopoklonstva, ali da se ne lažemo – u velikoj je meri sipatično iracionalno. Diva je koliko vidim i čujem opravdala nadanja publike, što ne reći, i meni je prijalo da je poslušam, Glavna bina je bila dupke puna ali zanesenost respektabilnom muzičkom, modnom i popkulturnom veličinom kakva je Džons hoće čoveka da povuče na mračnu stranu neobjektivnosti. Da, nastup je bio okej, zvuk đene-đene i žena se svojski trudila, produžila ga čak, no svirka i kompletan utisak nisu blizu umetnika čiji je najveći defekt medijska, kulturna i tržišna neprivlačnost. Da imam čarobni štapić, preselio bih Grejs i bend u neki manji prostor, pa da je slušamo i gledamo na smenu, jer objektivno mislim da joj Glavna bina Egzita i prateći mizanscen leže manje nego studijska atmosfera. No, bila je i dosta nas će mirnije umreti.

Kada smo već kod umiranja, sećam se nastupa Motorheda na Egzitu i teksta koji sam objavio na Omladinskom radiju RTV-a, gde radih pre nego što su Srbija i njen vojvođanski deo shvatili da je Vučić car. Napisao sam da je Lemiju najveći uspeh na koncertu to što nije umro, stvarno je bilo mučno gledati ga. Nekoliko meseci posle čovek je stvarno otputovao, a toga se setih juče tokom svirke novreškog benda Bombers. Motorhed tribjut bend iz Bergena je toliko dobar da sam spreman da se kladim da bi ih rukopomazao Lemi lično i uživao sam više nego na „originalnoj“ svirci.

Posle su došli brutalci The Stone, sasvim pristojan nastup koji nisam ispratio do kraja jer su na Fjužn bini nastupili Slaves (To the rhytm? Too soon?). Ako su Idles bili otkriće druge večeri, Slaves su bez premca obeležili treće. Engleski pank rok duet izuva iz gaća koliko dobro prži i nisam bio jedini kome je bilo žao što nismo na solističom koncertu nesputanom fastivalskom satnicom i protokolom. Obavezno ih poslušajte ako ste u prilici, tako prijatan udarac u lice još niste doživeli.

Na Glavnoj bini hedlajner večeri bili su Ofenbah. Francuski duet disk-džokeja ostvario je zapažen uspeh, čitam po vestima, a čuo sam tokom festivala da ih dosta mladih ljudi voli. Mislim se, i Kardašijani imaju ogromu fan bazu, računam da je to info za mačije repove. Neću da vas davim, nisam išao jer su u mojoj knjizi nesumnjivo talentovani Ofenbah skica svega što danas ne valja u muzici. Moj ćaća bi rekao „boza“.

Možda ste primetili da u prethodna dva teksta nijednom nisam pomenuo korporativne hostese, ima razlog. Očigledno im je Neko Bitan rekao da ne zaustavljaju ljude sa akreditivima oko vrata, ljude koji nešto kao rade, tako da me ove godine cimaju isključivo novopečeni Egzitaši pogubljeni u prostoru. Ali, došla maca na vratanca, sinoć sam izgubio upaljač i došao je red da ja smorim njih. Priđem tako izvesnom ljupkom biću koje posetiocima nudi kancerogenu robu, ovog puta smrt dolazi u novoj tehnologiji, i ponudim se da ispunim kakvu god anketu želi i nakon toga osvojim besplatan upaljač. Pogledala me je kao Lesi veterinara i šarmantno dodala da smrt dolazi sa boljim ukusom zato što je proizvod elektronski. Dobro, nije rekla baš to ali poenta stoji, gde nema vatre, nema ni upaljača.

Ogrebem se za upaljač kod Voje i pravac na Nikolu Vranjkovića. Sigurno nisam prvi, ni poslednji koji će ovo napisati, ali kako ljudi zvuče – da se usereš! Ama svaki detalj je gde treba, emocija, sviranje, ton, produkcija, bina… Opasno su dobri i mislim da su toga svesni. Publika u dovoljnom broju da koncert zamiriše na ljude i jedini koji išta mogu zameriti Vranjkoviću su bend Sunshine. Potonji su nastupili odmah posle, kao poslednji izvođači večeri, pardon – jutra, a imali su tu nesreću da… eto, sviraju posle Vranjkovića. Možda ih je pregazilo vreme, možda se meni uši drugačije rotiraju posle svih godina koncerata, ali to ne samo što više nije to, već je i sonički, i srčano, osetno ispod nivoa kog im je zadao ničim izazvan prethodnik.

Svanulo, a nema Engleza i Australijanaca. Nekako fali, ta bezbedna bahatost ljudi koji će otići. Fali svašta, samo smeća po gradu ne. Kapa dole novosadskim đubretarima. For those about to clean – We salute you!

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.