I ovaj se cirkus završio, odličnom posetom i bez većih incidenata. Najbolji veliki evropski festival juče je zvanično privukao 55.000 ljudi i velika se cifra dobrano osetila u gradskom saobraćaju čim je pao mrak. Kažu stariji da organi reda najboje rade posao kada su neprimetni i to je sinoć bilo polovično tačno. Nije došlo do ozbiljnog remećenja reda i mira ali je neshvatljivo da su neke raskrsnice u neposrednoj blizini mosta Varadinska duga bile bez policijskog nadzora, sa semaforom koji blica žuto svetlo upozorenja.

Kao i u festivalskoj gužvi, u takvim situacijama ljudi su prepušteni neverbalnoj komunikaciji, strpljenju, zdravom razumu i toleranciji, a vi pogodite na šta je to ličilo u praksi. Da ne grešim dušu, sinoć mi se jedan momak izvinio zato što me je slučajno očepio ali ta je navika toliko zaboravljena da sam namah pomislio da je izvinjenje predskazanje loših stvari koje tek dolaze. Još je sveže sećanje na damu, kojoj bih možda mogao otac da budem, kako me dva puta gazi po prstima i nakon molbe da prestane ražešćeno odgovara: „Jebite se i ti i tvoje sandale! Pederčino!“ Od tada nisam išao gore otvorenih prstiju stopala, što i vama savetujem.

Najlošije je svakako bilo za 71. lice privedeno na Egzitu zbog posedovanja narkotika. Ovde je zanimljiva struktura privedenih, od kojih je svega sedam lica imalo srpski pasoš, dočim se ostatak lišenih slobode očigledno nije dovoljno raspitao u kakvim okolnostima planiraju da „posluju“. S tim u vezi, Klinički centar Vojvodine demantovao je lažnu vest koja je kružila društvenim mrežama, da je u subotu primljeno peko 100 mladih koji su preterali sa ekstazijem. Do juče ih je primljeno ukupno 44, od čega je bilo 13 intoksikacija i osam povreda. Lično sam video nekolicinu mladih u stanju teškog preforsiranja ali takav skor je na festivalu ove veličine više nego očekivan. Najvažnije, ove godine niko nije ozbiljno stradao, osim renomea Glavne bine Egzita.

Zaokret u muzičkoj politici najveće scene na Petrovardinskoj tvrđavi mogao bi se svesti na konstataciju da je za selekciju izvođača najvažnija popularnost na internetu, zbog čega sam ove godine Glavnu binu zvao „Youtube Stage“. Jučerašnji, nedeljni program lično je bio ubedljivo najtanji ovog leta i priznajem da me je iznenadilo more mladih ljudi na Đavi.

Ko god je mislio da je ljupka Alis Merton privukla puno sveta nije video stanje tokom nastupa Martina Gariksa i kralja opštenarodne zabave Davida „I pressed play“ Gete. Gužvetina kakva se retko viđa opravdala je nadanja organizatora koji se, to je valjda svima očigledno, potpuno okrenuo komercijalnom učinku najjače novosadske robne marke. Ako bih im direktno skrenuo pažnju na to, pretpostavljam da bi mi poslali eksel tabelu sa brojem klikova glavnih izvođača, a svi kapiramo da „Youtube“ najbolje zna posao.

Ko me čita zna da odavno ne idem na „Dens arenu“, što je naizgled paradoksalno budući da je upravo ta bina najjači izvozni artikal Egzita. Čitam da su ljudi zadovoljni provodom na struju i da se mašala ostaje do rane zore i taj deo je u redu – složili smo se da je Egzit sada festival mlađe generacije i prema njima se meri. Problem eventualno može nastati kada se povlađivanje masovnom ukusu do te mere nataloži u kolektivnom sećanju i uslovnom refleksu milenijalaca, da im jednog jutra lestvica prihvatljivog bude toliko nisko da je de fakto u zoni teškog treša. Degradiranje ukusa i standarda je dugotrajan posao koji iziskuje strpljenje trovača i ako mislite da preterujem pogledajte srpski Parlament danas, ili Rajhstag tridesetih.

Čitam anketu po kojoj je najveći problem gostiju bilo kašnjenje određenih izvođača, što mislim da je hitac u prazno. Na ovoliko velikom festivalu apsolutno je nemoguće računati na logističku solidarnost entropije i ego tripova, da sam na njihovo mestu ukazao bih na druge manjkavosti, pre svih užasne cene pića i hrane. Mada, ove se godine određenim novinarima dogodila neprijatnost da im organizator da akreditive koji im ne omogućavaju prolazak prečicom do pres centra, pored Glavne bine. Pogađate, i ja sam jedan od njih, žalio sam se i bio vrlo ljubazno otkačen te ću ovom prilikom organizatoru besplatno odati jednu dugo čuvanu tajnu, sa vrhova Tibeta: pres centar i prečica do njega su nam ubedljivo najvažniji na Egzitu i osnovno sredstvo za rad, a ostale beneficije sa akreditiva su tu tek da impresioniraju pale duhove u nama i oko nas.

Gde ono pođoh? Da, s moje strane beše jako slab dan, za razliku od petka koji je bio sjajan, pa sam brže bolje pogledao Grave Digger i potom pravac na Asian Dub Foundation, na „Fjužn bini“. Tjah, nema svrhe da drobim u prazno, solidno je sve to, slušam ih ko zna koji put, ali čim tako lako mogu da se probijem do njih znači da nešto fali, u publici pre nego umetnicima. Ponovio im se, nadam se nenamerni, kiks sa niskotonskim zvučnicima kao i kod koncerta  Sevdalize. Boravak blizu bine je bez imalo preterivanja bio opasan po utrobu i valjda se tako osećaju ljudi kada im 16 Dart Vejdera Silom pokušava izbiti slezinu kroz leđa.

Festival je u jutarnjim satima okončala Nina Kraviz, očekivano praćena ovacijama i prašinom. Bilo bi joj bolje da se čuva jer se na Megatrendu uoči Egzita prijavilo preko 90 ljudi željnih da budu diplomirani disk-džokeji. Rektor Mića Jovanović se već pohvalio da akademski pregovaraju sa Sinklerom i narečenim Getom, da pomognu studentima. Realno, platio bih semestar samo da vidim taj kurikulum i didaktiku. I to je okej, diskovi i ploče manje žuljaju prste od gitare ili violine, a posla ima sve više.

I, šta smo ono imali, osim novog rekorda posećenosti?

Nameće mi se reč desensitivizacija. Ne mislim da Egzit to čini manirom novog svetskog poretka već se vodi isključivo tržištem kao prečicom do što boljih potrošača. Stiče se utisak da su najnepoželjnije reči na Đavi „provokacija“, „bunt“, „otpor“, „šok“ i „kičma“. Sinergija keša i milovanja društveno-političke dlake postepeno otupljuje osetila mladih gostiju i slogan „Freedom“ se tu fantastično uklapa. Ko je ovde slobodan, zašto, kako i šta sloboda uopšte znači? Postoji li sloboda bez odgovornosti?  Da li između njih živi prava mera stvari i kako nas ona definiše kao ljude, izražena dijalogom, sviranjem i pevanjem?

Ne vidim da je Egzit, a to me plaši više nego cena piva, firma koja se usuđuje da prizna kako nešto ne zna. Ne postoje iskre sumnje i nepoznatih izazova, a dijalog sa građanima/kama je slab, ako i takav. Prećutkuju se slonovi u sobi. Leže na zlatnoj rudi i pretvaraju se da imaju odgovor na sve nepoznanice, što jeste pretpostavka svakog biznisa ali pošto ni gosti više nisu u stanju da pitanja jasno artikulišu deluje kao da dobrovoljno učestvuju u skupoj zabavi sumnjive učinkovitosti.

Prošle godine festival je otvorila osoba bez ekstremiteta, sada je to učinio vrhunski baletan, čovek bi pomislio da je takva scenska raznovrsnost blagorodna. I bila bi, da nisu robovi slogana i parola koje apsolutno ništa ne znače, pa se ti ni kriv ni dužan osetiš kao da si u cirkusu nakaza, i kao gost – i kao eskponat. Festival jeste uspeo, finansijski je ne sumnjam razvalio, bilo je dobrih koncerata za svačije uši, pod debelom zavesom tišine o najvažnijim pitanjima.

Egzit je trenutno najbolja zabava sedativnog karaktera na Planeti. Verujem da će i naredne godine biti isto, pikantno šokantno. Da se majka malo trgne, a da ne ispusti porcelansku balerinu.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.