Danima lupam glavom u sto, nakon spuštanja zavese Egzita17, nemoćan da napišem dobar tekst. Dva puta sam počeo i shvatio da su ispod zacrtane norme, u srećnijim slučajevima to se dogodi na sredini pisanja. Noćas me je konačno strefilo, znam zašto mi je teško da napišem tekst ispod kojeg ću staviti ime i prezime. Kako bi ti, Mihaljeviću, napisao objektivan tekst o konkretnim i oročenim uspesima Aleksandra Vučića?

Empirijski je nemoguće da sve radi loše.

Pre nego nastavim, izvinjavam se publici i festivalu Egzit zato što sam trećeg dana bio primoran da napustim Novi Sad i nisam to veče mogao da odem na Tvrđavu. Viša sila na koju neoprezno nisam računao. Istovremeno, bez imalo sarkazma se zahvaljujem organizatorima festivala koji su prepoznali ZTZ kao partnere, a ne maliciozne dokoličare ili plaćenike tuđih agendi te su nas akreditovali prvi put u našoj samostalnoj karijeri i saradnji. Treba skupiti petlju i pustiti na festival one koji neće izveštavati isključivo reklamno, zbog čega me je bivša koleginica sa javnog servisa pitala da li su me i ove godine zvali s namerom da menjaju napisano i objavljeno. S moje strane, verujem da smo s lošim praksama završili jer šefove/ice više nemam i da ćemo dobru saradnju nastaviti u budućnosti. Mali je grad, znamo se i volim da verujem da želimo isto.

Umrla je novinarka Tatjana Tagirov. Strašan gubitak. Fotograf Jaroslav Pap dobio je Zlatno pero, čestitam Jaroslave.

Razmišljajući kako Vučića da objektivno predstavim u dobrom svetlu shvatio sam da smo svi mi, ovako onako, sluđeni na tom polju. Čini mi se da vreme njegove vladavine u 21. veku obeležava kombinacija političkog, emotivnog i PR mućenja vode  kako bi se suva singularna istina što teže prepoznala. Čovek se zapita gde je onaj crno-beli, predominantno crni Vučić iz 90’, kome je bilo lako prišiti dve njegove javno izrečene sintagme preko usta i problem rešen. Sistematsko sluđivanje i sva Istorijska Pomirenja su doveli da toga da mi kao ljudi nismo više u stanju da prepoznamo dobro i loše čak ni kada nas direktno pomiluju ili ošamare.

Rečju, Egzit.

Svojim sam ušima slušao ljude koji su tokom nastupa Roisin Murphy i odličnog joj benda govorili: „bože, kako je dobra“ i „majke ti, daj nas podigni nečim, ne smaraj“. Pominjem Marfijevu zato što je odličan primer subjektivne dominacije nad istinom, očigledniji od kritike zvuka i svetla na možda odličnim koncertima održanim u šancu Explosive bine. Da li je Masimo Savić svima prosuo dušu na Fusion sceni ili matori prdonja ne može nigde drugde da utali 100 put preslušani materijal? Da li je dobro ili loše što novosadski drugari iz Gift-a i Sputnik-a dva puta sviraju na festivalu, a neko nijednom? Da li mlade zvezde mogu da zamene stare asove koje niko više ne zove, ali ih volimo više nego ove mlade?

Za ovakav manjak društvenog autoriteta ne krivim Egzit kao takav već njegovu institucionalnu prespremnost da se rukuje, grli i slika upravo sa onima koji su u svoju korist pomrsili ideale dobrog i lošeg. Naše političke, ekonomske, kulturne i medijske vođe.

Duševni rascep ide dalje kada znamo koliko Egzit košta. Na papiru, karta uzeta na vreme je prilično jeftina kada znaš da ćeš za te pare čuti gomilu znanih i otkriti nepoznate bendove, što sam u nedelju radosno uradio sa Destruction i Yokono. Iz te perspektive Egzit je bio i ostao genijalan, koliko god tebi i meni realno nedostajali zbilja jaki headliner-i, gitarski. Problem nastaje kada shvatiš da su cene pića, hrane, transporta, smeštaja i uživanja zbirno mnogo opasnije od ulaznice, a to nigde ne piše i niko o tome ne govori.

Znate kada Vučić kaže da je nezaposlenost potvrđeno opala, vadi papir, ali zaboravi da napomene užasan mortalitet i zbeg u svet mladih i sposobnih? Egzit opet gura priču o novom oborenom rekordu (215.000 posetilaca), tviterski zadovoljnim umetnicima i publici ali nikada da izusti ono što očekujemo prevashodno od Vučića – koliko ljudi legalno radi i plaća porez u Srbiji, a ne koliko nas manje ne radi? Gde je taj, bitniji broj?

Tu cifru ne dobijamo kao i broj prodatih ulaznica na Đavi, promet, plaćeni PDV i druge sitnice za ekonome i advokate. U ovome je Egzit ostao bolno dosledan i to bi bilo sasvim u redu da nije žestoko subevncionisan tvojim i mojim parama, o Đavi i uslugama komunalnih preduzeća da ne pišem. Znam da bi Egzit voleo doveka da drži imidž slobodarske oaze iz vremena gerilske borbe prelomne 2000, kada je bilo razumljivo žmureti na zakone i bolje običaje u neprijateljskom režimskom okruženju, ali ga danas osim fiskalne politike demantuju razna grljenja, rukovanja, fotkanja i, opet, Istorijska Pomirenja.

Neodržavanje minute ćutanja za žrtve srebreničkog genocida i uklanjanje natpisa „Dobrodošli u Novi Sad, glavni grad Vojvodine“ bio je prelomni Egzitov način da se pomiri sa Aleksandrom Vučićem, preciznije, onim što on predstavlja, a igrom nesrećnog slučaja i bukvalno jeste. Od kada mi to pregovaramo sa teroristima i spuštamo gard kada nam „antihaški lobi“ preti bombom? Zašto je Egzitu neumereno okej da Dušan Kovačević sa eks radikalom Milošem Vučevićem, pa bio on osamsto puta gradonačelnik, otvara prolaz Milana Mladenovića? Mladenovića, koji bi se na pomen Vučevića i svega što predstavlja skamenio i rasprsao u prašinu. To me komšijski tišti jer ne mislim da je menadžment Egzita zločinačko udruženje, već ekipa trenutno bez integriteta i vizije koje načelno baštini i živi dobro od njih ali nam to ne potvrđuje.

Egzit je jako, strahovito moćna firma koja ima slične rezultate, a ponaša se na momente kao da su u stečaju. Promenili su državu kada su svi u gradu i zemlji tvrdili da je jako kul, pa nam je ponudio nevidljive pelene iz „Jure“ i ubedio nas da imamo svu slobodu da kakimo. Ko kaže da nije bilo dobrih svirki laže, a ko tvrdi da je lajnap dobar isto.

Egzit je slobodarski, politički nastao festival i možda sam ja neizlečivo naivan kada mislim da u takvom kontekstu zaslužuje javne pare, resurse i da bude kul. A jeste, ako žmirkaš.

Ako me utisak ne vara u nedelju i proteklih dana bilo je manje stranaca nego što me je Egzit navikao. Manje je i dobre ludosti bilo. Najveći blesan kog sam video je nosio šlem od lubenice, pa vi računajte. Ne poliva se više pivom, trista kinti bajo. Da li je Egzit postao neizazovan za demonstracije mladalačkog ludila ili prosto nemamo para ni za šta? Čini mi se da je Egzit u tom kontekstu Istorijskog Pomirenja sa silama posluha i dosluha, potrošnje, brojki i dekadencije nadmašio Republiku Srbiju koja odbija da izbaci iz upotrebe pare, stoti deo dinara, iako se ove odavno prestale da se kuju na Topčideru.

Ne izbacuju se jer se najslađe krade sa brojkama Nešto,49 i Svašta,99. Platne kartice ionako profitabilnog festivala mi previše liče na „ovo“, iako postoji refundacija na okrugle cifre. Evo vam sedam dinara, u redu. Puta koliko ste rekli ljudi? Frtalj miliona?

Neću ovom prilikom o mučnom govoru Nika Vujičića i partnerstvu sa Egzitom jer sam to uradio ovde. Ni o tome da je Vučić odmah ispalio da će Vujičićev „program“ uvesti u školski sistem, zato što u namerno zamućenoj vodi Srbije i Nik pliva kao Milorad Čavić. Ne, sada ću kao i uvek o tome zašto dobar, uspešan festival nema jednak odnos sa onima koji su ga stvorili.

Lično sam bio na predstavljanju Fonda za obnovu Tvrđave i do sada nisam video da se Đava počela sređivati ozbiljno i sistematski. Novosađani/ke i dalje svojim parama održavaju festival iako na njemu ne uživaju nijednu privilegiju, i ne samo to. Petrovaradinska terasa je zatvorena da se umetnici iz ateljea možda ne bi previše omastili, ili padobranci uskakali po cenu života. Kafane kod hotela ne rade, a tzv. Novosadska ulica je karikatura same sebe, sa načelno plementio postavljenom cover/tribute binom slabog zvuka i prividno odličnog provoda lokalaca. Sat je blokiran za pristup zato što… ima pijane kazaljke, pa ti objasni gostu zašto nema fotku sa simbolom grada u kog je došao.

Uz čestitke na uspešnom festu, 2018. (ponovo) želim Egzitu da uloži nazad ono što je zajednički zaradio i da se ne otuđuje od Novosađana/ki. Da sredi lajnap. Neka se seti kako je nastao. Gde je nepomućena istina. Vrati pozorište. Neka provocira gde boli. Od srca mu želim da ne ostane premijerka Ana Brnabić u zagrljaju sa patrijarhom Irinejom.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.