Dragi Dejvide,
Posle svih ovih godina druženja, moram nešto da ti priznam. Nikada nisam voleo nauke kojima si se za života bavio. Niti jednu jedinu. Pišem ovo sada, jer da sam bio te sreće da se jednom upoznamo, ne bih smogao snage to da ti priznam, iako sam siguran da bi baš ti, a ko drugi, razumeo da su mi srce, mimo moje volje, zavele neke druge nauke. Šta ću, tako sam nasađen, red je da znaš.
Kada sam pročitao vest, obuzela me je izvesna, lako predvidiva emocija i u tome nisam usamljen. Biće ti drago da čuješ da tvoje ime sa pijetetom i ljubavlju izgovaraju i pišu skoro svi ljudi iz moje generacije, one pre i one posle, iz cele bivše, raspale države koju si zavoleo i odakle ti je, kako si jednom priznao, stizalo najviše pisama, naravno odmah posle tvoje domovine.
Ne znam da li si toga svestan, ali odnegovao si more duša koje, dok ovo pišem, još ne mogu prihvatiti da te više nema. Neki od njih, a tu spadam i ja Dejvide, i dalje čuju tvoj sočan glas, pun života i nade. On je bio zvono za radost koja nas je obuzimala kada bi videli tvoje lice na televizijskom ekranu. Bio si drugar, učitelj i zabavljač kakav u stvarnom životu nije mogao postojati. Zato su te obožavali i oni koji možda ne vole to čime si se bavio.
Sada znam da to nije slučajno, niti je posledica isključivo tvoje fizionomije, frizure, glasa i osmeha, ali uvek si mi ličio na suncokret. Neću pojašnjavati, ispašću patetičan, a metafora nije preterano teška za odgonetnuti.
Dok sam uživao u tvojim emisijama kao dete, duboko u sebi sam osećao sve ono što danas, kao zreo čovek, mogu relativno razborito da opišem. Uspeo si da nas osvojiš zato što se uopšte nisi trudio da to učiniš. Ti si naša Kvaka 22. Silinom strasti i ljubavi prema onomo što te je ispunjavalo zarazio si čitav potkontinent. Tvoja pasija bila je toliko čista i topla, da je svima nama izgledalo kao da se igraš, a ne da radiš ozbiljan učiteljski i medijski posao.
Priznaj, igrao si se, kao da si opet dete.
Znam da mi nećeš zameriti ako ti napišem da su tvoja urođena blesavost i delikatna teatralnost pred kamerama hranili ono najbolje u meni. Možda jesi pričao o životu, no za mene si bio život kao takav. Kapriciozan, govorljiv, pola haotičan – pola uređen, kao evolucija. Mogao si nemo otvarati usta i mlatarati rukama pored biljaka i životinja i ja bih te gledao ceo dan, jer znaš kako kažu: pola priče leži u očima. Tvoje su oči, izvini, ponavljam se, zdenac strasti i kipteće nade, a govorile su mi uvek istu stvar: radi ono što voliš, za dobrobit svakog živog stvora u Svemiru.
Neću dužiti.
Jedna druga emocija me je spopala odmah nakon prve, one lako dokučive, kada sam uspeo da se priberem i razmislim hladnije. Vidiš, Dejvide, teško mi ja da zamislim koga će i kako ispraćati generacije koje nisi upoznao. Deca koja danas imaju deset godina porašće dok trepnemo i napuniće 30, 40, 50. Bojim se, stari druže, te dece kada ostare i pogledaju sebi u dušu, vrate se u vreme kada su imali deset, ili pet, ili 12 i tamo nikoga ne pronađu.
Oh, imaju oni svoje heroje, ne boj se, sva deca ih imaju. Strah me je ipak da će te njihove, sadašnje heroje, u jednom trenutku zrelost uma i tela isprati kao voda, vetar, gravitacija i pesak granitni kamen (jel’ si me tako učio?), pa kada se budu zagledali u svoja nekadašnja, mala plemenita i čedna bića, neće imati s kim da se druže. Zamisli duše kao vitrine sa nepokretnom, kič menažerijom. Strašno, zar ne Dejvide.
Bojim se njihove samoće, kada prerastu heroje iz detinjstva i odbace ih u vitrinu lakog stida.
Iskreno tvoj,
I
Be First to Comment