„Mi smo narod nedorastao. Nismo punoletan narod. Mi smo narod kojem je potrebno staranje, zato volimo diktatore. Ne volimo da mislimo svojom glavom i primimo na sebe tu odgovornost.“

foto: ZTZ Media

Sa prvakom drame Srpskog narodnog pozorišta Radojem Čupićem razgovaram treći put u karijeri. Imam dupli povod, godišnja nagrada SNP-a koju je dobio prošle nedelje i uloga u aktuelnom komadu Andraša Urbana Čas anatomije, po motivima dela Danila Kiša. Tokom poznanstva, Čupić se nije promenio posmatrano iz mojih cipela. Ljubazan, prijemčiv i duhovit. Pijemo kafu kao da se znamo bolje i duže nego realno. Srčan je pitomo, barem prema meni. Osećam vatru koja greje, mada verujem da ume i da sprži. Pričamo o predstavi i pitam ga kako je moguće da Urbana nema na programu Sterijinog pozorja?

“Zato što mislim da je nepodoban. ’Dosta ga je bilo’, takav je stav i više to ne treba apostrofirati ni na koji način, već sklanjati na stranu koliko je moguće. Perfidno ali tako se radi. Niko neće da dođe i kaže „Mi u ovom trenutku to ideološki ne volimo, nama se to ne sviđa…”

Jer to, kahm, “nije lepo”.

(smeh) …i mi ćemo to da ukinemo i doviđenja.“ Onda ne možemo da gostujemo jer nema para, navodno, publike je sve manje, pa se rašire ruke i kaže „Ah, moramo skinuti predstavu, nema publike.“ Tako se operišemo od kritičke misli. Zato ne vole Kokana Mladenovića (ZTZ intervju sa Mladenovićem pročitajte ovde) i komad Na Drini ćuprija. Poslednja scena je parafraza na zločin koji su braća Lukić počinili u Višegradu devedesetih – 500 nejači, staraca… to je deo te priče. Niko ne sme da kaže da nam smeta poslednja scena, ne želimo da vidimo da su neki Srbi tamo činili zločine. Ne smeta im kada ustaše čine zločine u Drugom svetskom ratu, pritom je Kokan umetnički promišljeno postavio to tako da Lukići ubijaju sve likove iz romana. Ivo Andrić je pišući o ciklusu zločina bio dovoljno mudar da se ne upliće u Drugi svetski rat.

Da li će Urbana sačekati ista sudbina kao Olivera Frljića u Hrvatskoj, znam da je nefer pitanje ali razmišljam kao policajac?

Mislim da hoće. Obojica su zacrtali sebi, kao reditelji, da budu nosioci istine koja mora da se kaže i koja je, na kraju krajeva, važna i isceljujuća. Da se izrekne, čuje i prihvati. Očigledno je u bivšim republikama Jugoslavije ta stvar sada nemoguća.

Zašto?

Evo na primer, predstava Čas anatomije je trebala da počne drugačije. Citat je iz Frljićeve predstave Kukavičluk iz Subotice, u kojoj oni na kraju izgovaraju 505 imena ubijenih i identifikovanih iz Srebrenice. Međutim, nisu nam dali.

Ko?

Uprava. Rekli su da to nije u redu, u redu bi bilo da nabrojimo i sve druge žrtve, a ne samo te. Nikakvo, ni ljudsko ni umetničko opravdanje tog citata, kojeg je Kiš među prvima uveo u našu književnost, nije pomoglo i onda je Andraš, kao čestit čovek, ne želeći da upravu dovodi u nezgodnu situaciju izmenio to i režirao tako da glumci sa prelepljenim ustima mumlaju imena koja se ne čuju. Mislim da je dobro što se iz te cenzure izrodilo to mumlanje, koje je glasnije nego kada bi izgovarali imena ubijenih.

foto: Aleksandar Ramadanović/snp.org.rs

Ko su ljudi kojima bi se uprava zamerila?

Političari iz Pokrajine koji vode ovo pozorište. Ne vode ga, zapravo, ni ne treba da ga vode, nisu ni osposobljeni, ni obrazovani, ni iskusni. Oni treba da se brinu da ova kuća funkcioniše i to je sve. Da novac pristiže, bude pristojan da može da se sprovede plan i u repertoar pogotovo ne treba da se mešaju. Ko god to želi, a nije direktor ili umetnički direktor, mora da proda svoju dedovinu i osnuje pozorište, a ne da diktira repertoar iz udobne pokrajinske fotelje. Imamo strašan povratak u prošlost, užasan, ne mislim u devedesete, nego mnogo dalje.

Na koji način?

Na dodeli godišnjih nagrada, zlatnu medalju „Jovan Đorđević“ dodelili smo Rudolfu Bručiju, posthumno. Ljudi su se šalili, zašto Jovan Đorđević nije dobio posthumno medalju „Jovan Đorđević“, kada je svi imaju osim njega? (smeh) To je ono retrogradno što nas vraća nazad. Ono što Kiš naziva kičem i folklorom. Pogrešno tumačenje reči „tradicija“. Identitet naroda ne prepoznaje se u onome što je nekada radio, nego u onome što radi i stvara sada – savremenu umetnost koja se bavi sobom i svetom kakav je sada.

Kako je SNP obeležio godišnjicu?

Uprava je u prelaznoj fazi i nagrađuje ono što je bilo protekle sezone, i ja dobih nagradu, ali ne znam šta ćemo sledeće godine. Imamo skandaloznu situaciju sa komadom Laža i paralaža. To je kao mjuzikl trebalo da režira jedan reditelj sa televizije koji nije pozorišni reditelj i odustao je. Puno je glasina, ja kao prevareni muž sve poslednji saznam (smeh), i onda zovu Zoltana Puškaša. Mislio sam da je to dobra ideja, pritom, nisu rekli da će on režirati. Na audiciji su se pojavile samo dve glumice iz SNP-a, a onda su ljudi saznali za Puškaša pa su rekli da bi u tom slučaju došli, pa je odjednom ispalo da nema novca. „Nema para“ je divan izgovor za sve i odstranili su Puškaša i pozvali jednog starog reditelja da režira ne mjuzikl, nego onako klasično pravoslavno. Neki su glumci odbili da igraju, neki su ucenjeni da ostanu, ne smeju da odbiju.

Šokiran sam i neću pitati ko su, nije pošteno.

To je prvi projekat nove uprave u Drami. Imaju ambiciju koja se smanjuje iz dan u dan. Boje se. Ako si izabrao tekst koji govori o prevarantu, kao što je Aleksa Golić, onda ga naravno smeštaš u današnji kontekst. Ja bih od njega napravio političara, koji ima pomoćnika Mitu i vara ljude, ide od vrata do vrata, prvo bogatija domaćinstva, i lobira za svoju stvar (smeh).

 foto: Aleksandar Ramadanović/snp.org.rs

 Šta znači reč „pravoslavna“ u kontekstu predstave?

Bez ikakve koncepcije, samo postaviti tekst na scenu, ne talasati sa strane, to je naš interni termin. Inače, koliko sam čuo, političke strukture su bile užasno nezadovoljne Urbanom.

Oni idu na predstave?

Bili su na premijeri Časa anatomije i to me je iznenadilo, njih kultura i pozorište suštinski ne zanimaju. Čelni ljudi koji vode ovu zemlju nisu konzumenti kulture, radije će sesti sa estradnim zvezdama, slikati se, gledati im u dekolte i minić, nego što će otići u pozorište. Oni bi to najradije ukinuli ali ne možeš u Evropu ako ukidaš pozorište.

Pitam jer u Novosadskom pozorištu/Ujvideki sinhaz ove sezone nisam video nijednog političara većeg kalibra na premijerama, osim jednog kojeg neću imenovati, taj je redovan i u SNP-u.

Ni ja ga neću pominjati ali jeste jedini. Strašno je što ljudi koji to ne vole vode brigu o tome i to je uzrok svekolikog nesporazuma kojeg imamo (smeh). Pri tome, oni misle da mi nešto izmišljamo i da smo stalno protiv. Boje se da ćemo izazvati revoluciju ako budemo mnogo kenjali i talasali sa scene (smeh). Možda se ne boje uzalud? Ali znam mnogo ljudi koji su gledali predstave protiv sistema i ti ljudi su otišli iz ove zemlje, nisu im ugrozili pozicije.

Šta im je smetalo u predstavi Čas anatomije?

Komad govori o odnosu umetnika i društva, o čovekovoj slobodi i borbi za nju. Mislim da im se to prvo ne dopada, a zatim i Kišova definicija nacionalizma. Nemojmo stavljati znak jednakosti između nacionalizma i patriotizma. Patriota voli svoju zemlju i sve njene stanovnike i trudi se iz petinih žila da ta zemlja živi bolje. Nacionalisti je njegova nacija na prvom mestu, možda i ne mrzi druge nacije ali dok god su na drugom mestu. To je već…

…Ustav Republike Srbije?

Onaj izglasan na prevaru. Video si na predstavi da su svetla dosta upaljena za vreme izvođenja nacionalizma i videli smo njihova lica. Bilo je jako dobro i zanimljivo, mene je jako ložilo (smeh). Kao što vidimo lica svih koji koriste telefone tokom predstave, njihov prijatelj telefon je veliki izdajnik. Jako ih dobro vidimo.

Ovo nam je treći intervju. Imao sam blažih problema nakon prvog u listu Dnevnik, jer ste predsednika Borisa Tadića nazvali faraonom, a ja preneo. I tada smo pričali, da li danas razumemo Kiša, konačno?

Ne. Nećemo da ga razumemo. Jako volim Kiša, čitao sam ga kao nenormalan. Tadašnja devojka mi je kupila „Čas anatomije“ na Sajmu knjiga, imam i posvetu (smeh), moj mlađi sin se zove Danilo po njemu, kao što se stariji zove Strahinja po banoviću Strahinji, mom omiljenom liku. Ne razumemo ga, između ostalog, jer je čovek bio potpuno svoj i hrabar. Bio je i onda nerazumljiv, kada je bio živ. A predsednik Tadić je nedolaskom na svečanost 150 godina SNP-a iskazao svoj stav prema instituciji od nacionalnog značaja. Slažem se s tobom da mu novosadska publika to nije oprostila.

foto: Aleksandar Ramadanović/snp.org.rs

Kako se iščitava Kiš sada?

Sistematsaki se radi na zaglupljivanju naroda i to se radi intenzivno od Drugog svetskog rata. „Radnici, seljaci i poštena inteligencija“, čim ti staviš da je intelgiencija uglavnom nepoštena stvar je jasna (smeh). Aleksandar Vučić se ljuti što tzv. elita neće da ga podrži. Kako da ga podrži kada on radi sve kako bi zaglupeo ovaj narod? Radili su to i pre njega, da se ne lažemo. Najvažnije stvari za opstanak nacije su obrazovanje, zdravstvo i kultura, a to je apsolutno devastirano i niko nema nameru da se u dogledno vreme time zabavi. Narod se vaspitava da živi u strahu. Da bude uplašen, da je svako potencijalni neprijatelj koji može da ga ugrozi. Uči se na mito i korupciju.

Ekipa Državnog posla, kojoj zameram što ne imenuje mete svoje kritike, mi je u intervjuu rekla da to čine zato što političari nisu pali s Marsa, već smo kao narod prihvatili dil sa korupcijom, tačno?

Apsolutno!

Vratimo se na Čas anatomije, da li je ovo gde živimo logor?

Izneo sam predlog Urbanu, da u drugom delu predstave kažem taj monolog ali da umesto termina „logor“ koristim termin „Srbija. To dosta strašno zvuči, zato što je istinito. Tekst bi glasio ovako:„Srbija je veliko iskušenje čovekovih moralnih moći i 90 od 100 ljudi nije u stanju da pređe granicu tog iskušenja. Oni koji su uspevali u tome, umirali su zajedno sa onima koji nisu uspevali. Sve što je bilo čoveku dragoceno srušeno je u prah i pepeo. Civilizacija i kultura nestaju u rekordnom vremenu koje se može meriti nedeljama. Srbin će naučiti da mrzi ljude. On se boji, on je kukavica. Boji se denuncijacije, boji se suseda, boji se svega onoga čega čovek ne bi smeo da se boji…“

Ovo je još jače, šteta.

Jeste jače. Ali to bi možda bilo prejako, prst u oko. Zanimljiva mi je teza da je ceo svet veliki logor i da smo mi zatočenici, ali to ovde dobija snažnu političku konotaciju i u ovom trenutku ovde jeste tako. Mislim da su mladi ljudi, koji se bude na ulicama, trebali ranije da izađu. Ovi izbori su za njih bili veliko otrežnjenje. Svaka čast Belom i celoj šegi s tim, vlast u dobroj meri zaslužuje takvu  šegu…

Dozvolite, ne treba vama ili meni Beli da nam parodijom crta koliko loše živimo?

Naravno. Mladi su morali da ustanu i kažu šta se zapravo događa i koliko to suštinski nije u redu. I sindikat vojske i policije se buni, pomeraju se stvari, mislim da moramo misliti o tome. Ponižavajuća je situacija u kojoj se misleći građani nalaze, strašno je, osećaš da te tretiraju kao najveću budalu i mladima je dosta toga. Imamo mi oči, kaže Kiš, „Ne veruj u statistike, cifre i javne izjave, stvarnost je ono što se ne vidi golim okom“.

Karikatura: Hugo Nemet

Kako se leči psihologija logoraša i postaje čovek?

Ne znam. Jako se bojim zapravo. Cela vlast je postavljena totalitarno. Već imamo ljude u uniformama, u prslucima. Vidimo grupe koje deluju. Sve što se događa sa Savamalom i ludim projektima, oni znaju da nose teret tog greha i kriminala i nikada se neće dobrovoljno odreći vlasti. Tomislava Nikolića je počistio kao da ga nikada nije bilo. Bojim se da ne dođe do pravog pucanja, krvoprolića, da bi se sačuvalo ludilo samovolje. Kao da su došli na vlast da ne bi poštovali zakone.

Zašto glumci onanišu u transu pored Kišovog tela na obdukcijskom stolu, koju ste društvenu patologiju secirali?

Kiš je voleo žene i žene su volele njega. Talenat je uvek privlačan, a on je bio ogroman talenat. Gomila ljudi koji su ga napadali zapravo bi želeli da budu bliski s njim, da jesu njegovi, a ne mogu da budu njegovi ni po talentu, ni poštenju, ni vokaciji, ni moralu. Strašno je, a stalno govorim, na RTS-u više ne postoji dečiji program. To je veliki stav.

Naravno da nema, 2014. je umro Timoti Džon Bajford, Englez koji je oblikovao našu decu u ljude.

Dakle, jebe nam se za decu. Nema više. Deca vape za programima na svom jeziku.

Svi pominju hrabrost. Šta je ona, sada, ovde?

Stati i reći. „Ne, ja ne pristajem na to. Nije dobro, pošteno, valjano, nezakonito je.“ Zauzeti taj stav i udružiti se sa istomišljenicima. Stalno se govori o raspadu moralnih vrednosti a upravo to vlast neguje, a posle kao nema moralnih vrednosti.

Zašto su mediji ćutali o ovonedeljnoj Deklaraciji o zajedničkom jeziku četiri države bivše Jugoslavije?

Zato što znaju da je jezik moćna stvar i svojatanjem stvaraju lažni identitet naroda. Cela vlast se zasniva na laži i to je zidanje Beograda na vodi na pesku, bez temelja. Ceo taj sistem će se srušiti uz gromoglasan tresak. Što pre to bolje.

Očarala me je igra jezikom i njegovo tumačenje u Času anatomije, koliko su reči bitne, pomislih, ovo ovde nije tama, nego tmina.

Reči imaju magijsko značenje i veliku moć, mi smo to zaboravili kao ljudi. Zato je Kiš užasno brinuo o jeziku, želeo je da ima savršene rečenice, mnogo je škrabao i bacao i zato je malo dela napisao. Mi sada to zovemo našim varijantama istog jezika. Sve je to jednako, samo ne daj bože da nas nešto poveže, jer onda će onda propasti ceo napor da se raspadne zemlja, propašće dokazivanje da smo bolji od drugih. Zato to ljubomorno čuvamo kao nukleus svog bića, previše smo uložili u ovaj užas da bi tek tako propao.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.