Leopold Stratimirović je bio istaknuti žongler u svetski popularnom cirkusu “Tragique et magnifique”, a kog se danas sećamo zbog načina na koji je napustio profesiju i predao se drugima. Ponovo.

Odbio je da razgovra s nama tako da smo prinuđeni priču graditi na temelju pretpostavki i pogađanja. Pošto je i dalje ljubazan i strpljiv, Leopold je u biti samo nastavio tačku koju više ne izvodi.

Osim kao konvencionalnog osobenjaka, publika ga je volela zato što je urođene mane pretvarao u vrline, lako, kao da recituje pesmicu iz bukvara. Onižeg stasa, dežemekast, ali sav spretan i sretan, Stratimirović je plenio više nego žario. Karijeru mu je obeležila tačka “Igra ogledala”, koju uopšte nije vežbao, ni planirao, otkrivši je nakon što te inicijalne večeri nije prodata nijedna karta u cirkusu “Tragique et magnifique”. Pomogla mu je odsutna publika.

Upravnik je zbog toga želeo da promeni ime cirkusa ali mu slonovi i kepec nisu dozvolili. Taj kepec nije želeo da ga zobu “little man” jer su ga se isti ti slonovi plašili.

Tačka “Igra ogledala” počinjala je Leopoldovim žongliranjem četiri uglačane limene povrišne veličine LP ploče, koje su odbijale svetlosti reflektora i tako privlačile pažnju publike. Opčinjeno veštinom kojom ploče prkose gravitaciji, gledalište nije moglo primetiti da ih Stratimirović posmatra trećim okom, u pokušaju da izoluje par očiju koje je video kao mali, isto u cirkusu. Te oči su tada bile na trapezu, a kasnije je, s vremena na vreme, bio ubeđen da ih sreće kod gutača mačeva, klovnova i bradatih žena, ali je to bio samo odraz njegovih suza.

Isuviše zauzeta posmatranjem svojih lica na uglačanim površinama koje su se besmisleno vrtele, publika je Stratimoroviću otvarala dušu i dozvolila mu da u njoj čini promene. On je, i sam bi vam to rekao, zapravo tražio neke stvari više nego što je želeo išta da menja, ali s njima, gledalištem, se ionako ne raspravlja. Ljudi su ga hteli unutra, zaposlenog.

I tada se dogoilo, u trenu kada petak i subota ugovaraju ko je dužan mesecu.

Izvodio je “Igru ogledala” u cirkusu “Tragique et magnifique” po ko zna koji put, kada je u publici pronašao ono što je tražio, toliko dugo. Na njegovo zaprepašćenje, to uopšte nisu bile oči, već unutrašnji raspored stvari koje uopšte nije želeo da dira, niti da tamo traži štogod. Svi su bili fascinirani sjajnim pločama, samo ona nije, jer je svoj lik očigledno čuvala s unutrašnje strane kože, gde svetlost, čak ni majstorski odbijena, kako je to činio Leopold, ne može da prodre.

Taj lik je komotno sedeo u njenom unutrašnjem, odlično uređenom rasporedu stvari i pojava, kom Stratimirović nije imao šta dodati, oduzeti ili pronaći. Na početku zbunjem, vrlo brzo je shvatio da je sada s tim očima morao da se izbori, pogledima uredi i premesti, pronađe pokoju tajnu, kada je već unutra sve bilo po njegovoj meri.

Istog sekunda je dao otkaz i pustio da uglačane površine veličine LP ploče padnu na tlo i razbiju se u nespojive delove.

Ne znamo tačno kako danas provodi dane, ali dajemo sve što nemamo da i dalje uživa u nezavršenoj tački koju te oči izvode s njim, u nedogled.

I prsti, na kojima piše reč “dodir”, ali to je tajna.

I