Potresna TV reportaža o šestoro dece iz Novog Kozjaka kod Alibunara, koji su mesecima živeli sami u trošnoj kućici, čoveka ne ostavlja ravnodušnim. Pokretne slike te dece učinile su da iz nas iskulja ono najbolje i najgore. Deca su smeštena u „Dečije selo“ u Sremskoj Kamenici, cela nacija se podigla na srce i novčanik, na pet minuta smo delovali kao normalna zemlja, a posle je Srpska napredna stranka obznanila da će na izbore izaći sa listom mučnog imena „Aleksandar Vučić – Za našu decu“.

Kakvo smo društvo, slogan je i Željko Mitrović mogao da upotrebi, sa fotografijom na kojoj on i sin Aleksandar jedu kavijar na grobu zgažene Andree Bojanić.

U nekada bogatoj, i uvek plodnoj Vojvodini, čiji najsrpskiji dani teku i ne vidi im se kraj, sasvim je moguće da niko od nadležnih, niko od građana i građanki, ne reaguje kada šestoro klinaca živi bez roditeljskog nadzora u teškoj bedi.

Potrošeno je Kosovo, Evropa, životni standard, solidarnost, pravda, pravičnost, snaga, budućnost i pobede na različitim frontovima. U bunaru patetičnih i populističkih mantri ostala su deca, ali milošću bele kuge i emigracije i njih je sve manje. Teško je poverovati da ovaj slogan nije planirano ispucan u jeku alibunarske akcije spašavanja dece i činjenice da i najglupljima u državi postaje jasno da ćemo ovim tempom bukvalno izumreti.

Primer: pre deset godina bolesnici su čekali mesecima na magnetnu rezonancu ili mamograf zato što nismo imali dovoljno mašina. Danas ima više mašina, ali ljudi na ivici smrti i dalje čekaju jer nema ko njima da upravlja i tumači rezultate.

„Demostat“ je objavio istraživanje po kom 29 procenata mladih oseća jaku želju da pobegne odavde, dok umereni nagon oseća njih 49 posto. Tri četvrtine naše budućnosti izmiče nam kroz prste i sada će Onaj od čijeg prostačkog vladanja, od čije krimogene hijerarhije ta deca beže, da im brže-bolje pomogne, već u sledećem mandatu.

Svi znamo zašto deca beže, a da razlog nije novac. Oni žele pravnu, uređenu, sigurnu, modernu, lepu i slobodnu državu, u kojoj ne postoji ni teoretska šansa da im jednom šefuju ljudi drastično gori od njih samih. Beže od trulih kompromisa sa trulim nikogovićima koje njihovi truli roditelji svakodnevno prave u njihovim trulim porodicama.

Dodajem: beže od rodoljubive poezije i njenog zadaha smrti, čega, moguće, nisu ni svesni, ali osećaju da im je bežati glavom bez obzira.

Uoči obeležavanja školske slave Svetog Save, u novosadskim osnovnim školama deljena je knjiga Blagoja Bakovića „Uskliknimo s ljubavlju“ i u toku je velika internetska bitka između roditelja kojima je to nedopustivo, i onih koji u tome ne vide ništa loše, naprotiv. Zanimljivo je da se sukob pogrešno vrti oko osovine Svetog Save, odnosno njegovog značaja, uloge i percepcije u obrazovanju i kulturi, a tek poneko se drzne primetiti da najveći, ubistveni problem nije lik i delo Rastka Nemanjića, već autor poznat po stihovima toliko nacionalno i religiozno ostrašćenim, da se i gromada od sekretara predsednika Nikola Selaković oseti manjim od makovog zrna.

Jednostavnije rečeno, to nije, ili ne bi smeo biti, roditeljski sukob oko pitanja da li je Sveti Sava značajnija ličnost za srpsko obrazovanje 21. veka od Dositeja Obradovića (jer dokazano nije), niti je to pitanje odnosa religioznosti i ateizma u školama. U igri je prapitanje koje glasi ovako: ko našoj deci sme, a ko ne sme da poklanja knjige?

Naivan kakav jesam, bio sam ubeđen da je rodoljubivoj poeziji odzvonilo u 21. veku. Računao sam da će nam tehnologija, viši standard i obrazovanje pomoći da razumemo impotenciju, ispraznost i orijašku uzaludnost nečega što se odaziva na „rodoljubiva poezija“ i što je, po svim merilima, sušta suprotnost umetnosti i umeća. Ljigava, banalna, kastrirana, do zla boga očajna kvaziumetnost čija je jedina svrha postojanja potreba za samohvalisanjem i reklamerstvom najnižih bioloških poriva.

Fizički boli slušanje takvih stihova, ako ste imali sreće da vas na vreme obrazuju i usade vam kritički pogled na stvarnost. Takva „poezija“ je plod klero-naci fanatika bez imalo hrabrosti i umeća da se udalje makar jedan korak od zadate ljušture od mesa u kojoj nisu birali da žive. Takve stihove može da sklopi duša čiji zatvor nema ni rešetke za svetlo, takoreći, zatočenik u sopstvenoj samici.

Zašto je toliko teško priznati da su u rodoljubivoj poeziji sabrani svi naši porazi. Sva lutanja i pogrešni izbori, svi nacionalni tripovi okupani krvlju. Čemu čuđenje kada nam rodoljubi pesnici daju odgovore, između ostalog i na pitanje zašto građani Srbije podržavaju rođenu decu da pobegnu odavde, ali im smeta kada to čine drugi.

Umetnik Baković već je stekao slavu pesmama posvećenim Novaku Đokoviću i, spremite lavor, zverski ubijenoj Tijani Jurić. Ima i orden Srpske pravoslavne crkve; pitam: koja protuva ga danas nema?, ali je u ovom, školskom kontekstu, njegovo najspornije dostignuće to što je 2013. govorio na novosadskom mitingu podrške ratnom zločincu Vojislavu Šešelju.

Šta čovek u Srbiji mora da uradi, koliko ljudi da pobije ili mentalno otruje, da mu se jednom i zauvek suzi zona društvenog uticaja? Zašto čin podrške otvorenom zlotvoru nije dovoljan da tzv. pesnik izgubi ne samo autoritet, već i da dobije zabranu prilaska svim školskim ustanovama u Evropi? Ako njegovi stihovi nisu sami po sebi dovoljno diskriminatorni, nazadni, na momente fašistički i rasistički, a u celosti gromoglasno glupavi, ako izazivaju fizičku nelagodu kod osoba koje su imale priliku da uživaju u pravoj umetnosti, zašto ga ne zaobiđemo u širokom luku makar zbog podržavanja najgoreg šljama i budala?

Umetnik Baković to verovatno ne zna, međutim pametni, časni i hrabri ljudi beže iz Srbije koja pretenduje da postane njegov raj. I još će glasnije mantije zapevati, još će jača biti rodoljubiva poezija, što nas ovde manje bude bilo.

ZTZ     

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.