“Pre nekoliko godina sam imao sreću da provedem dugo vremena sa Želimirom Žilnikom, koga izuzetno volim i cenim. Bili smo zajedno dve nedelje na Tajvanu, prikazivali smo srpske dokumentarne filmove na univerzitetima i pričali sa studentima. Tada mi se rodila ideja o filmu koji ne bi bio portret Žilnika, biografski film, već više dijalog dva autora, nešto što možda pretenciozno poredim s onim što su radili Trifo i Hičkok u pisanoj formi. To nije samo priča koja će biti zanimljiva ljudima koji se bave filmom ili prate opus Žilnika, već priča o slobodi, nepristajanju, koja je aktuelna do dana današnjeg. Nakon više od 50 godina autorskog angažmana ti nemaš potrebu za kompromisom u koji te život i sistem neprekidno guraju”, govori mi reditelj i profesor Janko Baljak, s kojim razgovoram povodom njegovog novog filma u pripremi “Planeta Žilnik”.

foto: Dalibor Danilović

“Biće to Road movie, dokumentarni, gde ćemo putovati na mesta gde su filmovi nastajali, sretati se sa saradnicima i protagonistima i upoređivati tadašnji i sadašnji kontekst. 50 godina od demonstracija 1968, lipanjska gibanja, Rani radovi, pitanja cenzure… Teško je napraviti čvrstu strukturu, želim da imam samo okvirne teme i situacije i da, kao što Žilnik inače radi, puno improvizujemo. Da na licu mesa vidimo kako funkcioniše njegov mehanizam. Kada smo bili na Tajvanu fasciniralo me je što svakih pet minuta ima sledeći film. Susretnemo se u Aboridžanskom selu sa profesorom dokumentarnog filma i on već ima projekat: Srbin se zaljubljuje u Aboridžanku koja radi u obližnjem luna parku, imaju probleme da nađu vizu. Često kažem studentima, iako ima 75 godina Žilnik je mladić, ta radoznalost i energija, hrabrost, nekompromis, meni kao čoveku i kolegi imponuju. Želim da kroz naš dijalog preispitam i sebe, gde i koliko plivam u životnim stvarima i filmovima koje radim.”

Šta nam o položaju bunta govori činjenica da Žilnika i njemu slične stvaraoce, u trećoj dobi, često pominjemo tokom građanskih protesta u kontekstu osoba koje nedostaju?

Deprimirajuće je. Ne osećam tu vrstu krivice, zaista se trudim da budem društveno prisutan, ne odvajam to od onoga čime se bavim, jedno bez drugog ne funkcioniše: moji filmovi, pedagoški rad i stvari za koje privatno pokušavam da se izborim. Primećujem, naročito nakon dve decenije onoga što smo smatrali da su demokratske promene, kod prijatelja, kolega, naročito kod studenata, jednu vrstu apatije, eskapizma, „hajde da se bavimo drugim temama, a ne sopstvenim životima.“ Nemam odgovor kako da se društvo i autori trgnu iz te letargije jer mislim da je ta energija užasno izduvana. Moja generacija, i one pre, doživela je poraz. Živimo u državi u kojoj su na vlasti apsolutno isti ljudi protiv koji smo se borili i to naravo deluje frustrirajuće. Gde si bio, šta si radio – ništa (smeh). Kod mojih studenata vidim priču, koju oni ne govore, da kroz naš poraz oni kažu „probali ste, ništa niste promenili, ostavili ste nam državu u još grđem stanju, odakle mi sada da krenemo?“ Kao u poučnom, za tu generaciju preispitujućem filmu Mile Turajlić, gde u dijalogu sa majkom postavlja sebi to pitanje, a Srbijanka Turajlić kaže „bojim se da ćete ipak vi morati da rešite u kakvoj zemlji želite da živite, moraćete da uđete u tu bitku, ako ostanete ovde.“ Sama činjenica da ostaneš ovde je obavezujuća, a ostati ovde i pasti u depresiju je priznanje ličnog poraza na koji još ne pristajem.

Koliko su Žilnika razumeli ljudi kojima se obraćao, a koliko oni koje je kritikovao?

Fasciniralo me je da ovo vreme i čitava situacija o kojoj pričamo upravo revalorizuju čitav njegov opus. Njemu ovakva situacija ide na ruku, od prvih crnih filmova, do poslednje, migrantske teme, uvek je bio aktuelan, svrbela ga je i tuđa muka i stvari koje se oko njega dešavaju. Žilnik prepoznaje teme koje su univerzalnog tipa, zato je toliko razumljiv i prepoznatljiv. Sa koliko energije prenosi filmska i politička viđenja sveta studetnima, majstor je u toj komunikaciji.

Zašto se u Srbiji snimaju isključivo drame i komedije, a ne horori i SF, sigurno nisu samo pare razlog?

Jesu i pare. Bilo je pokušaja ali su se završavali tako da se ti filmovi proglase kao treš estetika i onda imaju svoj podžanr. Nije to naša specijalnost ali iz te nemoći da se napravi dobar scenario, skupe dobre pare, ljudi dobro našminkaju, osvetle, kadriraju, nastaju fimovi koji se diče da su treš. Drugo, film je i dalje skupa stvar, nosi odgovornost da vratiš određenu količinu novca i budeš koliko-toliko uspešan na blagajni, i onda je komedija prečica tome. Takođe, potpuno je nova okolnost u produkcionom smislu da teško u svojoj zemlji sam možeš da zatvoriš finansijsku produkciju. Svi filmovi u regionu su dela nastala u koprodukcijama, gde dve, tri godine pakuješ projekat. Što je projekat egzotičniji, što imaš više partnera, lakše ćeš to uraditi. Od toga je napravljena čitava nauka, ljudi, forumi, „pičinzi“, gomila birokratije u EU, i za tri, četiri godine foruma, „pičinga“, gomile kompromisa, ti na kraju zaboraviš šta si hteo da napraviš. Tu Žilnik ne čeka. U trenutku ide na mesto događaja i u izvornoj energiji nastaju ti filmovi. Kada bi on čekao, od njegovog opus ne bi bilo ništa.

Kažete da mu je tu zapravo lakše zato što je školovani pravnik, a ne reditelj?

Lakše mu je da funkcionše sa manjim budžetima, autori koji su prošli kroz dril filmske škole se teže snalaze i kada dobiju neki novac misle da treba da ispričaju svu istinu ovog sveta, otud teške istorijske teme i drame. Na jednom „pičingu“, da se radi film po delu Vladimira Arsenijevića Meksiko: ratni dnevnik, osetio sam da su ti ljudi koji odlučuju o novcu rekli otprilike „too much history“. Apelovali su na region da prestanemo da se bavimo isključivo velikim temama i ratnim traumama, već da pokušamo da ispričamo životnu priču neopterećenu tim stvarima. Sada su Evropa i svet željni takvih priča sa Balkana, ne krvi i suza. Što bi rekao profesor Srđan Karanović: Zaboravili smo da pravimo filmove „dvoje se vole, a treći im smeta“.

Kada smo već kod smetnji, šta se dešava sa Pokretom slobodnih građana čiji ste istaknuti član, da li su to političke „male boginje“ ili je problem dublji?

Ne znam šta da vam kažem. PSG je uslovno rečeno mlada organizacija, godinu dana je malo da bi se donosili veliki zaključci. Naravno, sa svim slabostima i manama, koji su pre svega proizašli iz ogromnih očekivanja nakon predsedničkih izbora i toga da su ljudi lik i delo Saše Jankovića na političkoj sceni prihvatili potpuno nekritički. I u ovom „opozicionom bloku“ neprekidno tragamo za nekim mesijom, ono što zameramo drugoj strani, da su idolopoklonici, vrlo smo skloni i ovde da tražimo čoveka koji je u stanju da hoda po vodi. On je čovek od krvi i mesa, sa vrlinama i slabostima, koji nema političko iskustvo osim dobre volje. Jako je teško u Srbiji praviti takvu vrstu političke organizacije u maloj sredini, tamo ste odmah na stubu srama. Imate ekstremne slučajeve da vam prvo izbuše gume, pa zaprete detetu. Čin je ogromne lične hrabrosti baviti se politikom na drugačiji način od načina na koji Vučić zamišlja da se treba baviti.

foto: Dalibor Danilović

Stekao se utisak da se vojvođanski PSG raspao baš zato što je “jedan čovek hteo da hoda po vodi”?

Jako mi je žao, pogotovo što su ljudi koji su izašli moji dobri prijatelji. Lično sam to doživeo kao težak gubitak. Znam s koliko su energije ušli u celu priču, sa koliko dobrih namera i ideja. Nisam pristalica, i zameram ljudima u Pokretu koji tako misle, ideje da su svi ljudi zamenljivi. Postoje nezamenljivi ljudi. Skloni smo da se lako odričemo određenih ljudi i da kažemo „koga nema, bez njega se može“. Pa, nije tako. Ostaje praznina, provalija.

Branislav Guta Grubački i Nebojša Milenković su i moji prijatelji, šta su vama rekli kada su odlazili?

Guta se osetio povređenim jer je zaista sa neverovatnom energijom radio stvari, čak i preko mere. Osetio je da se njegov trud ne vrednuje na pravi način i da ljudi potcenjuju to što je napravo i želi da napravi. Pričali smo, čini mi se da istrošio, izgoreo je negde i jako mi je žao. Nebojša je čovek koji je uvek imao kritičko razmišljanje, otišli su najbolji i to je teško nadomestiti.

Na građanskim protestima partije nisu dobrodošle, iako se ljudi bore za vanstranačke, životne interese, kako da se opozicione stranke postave prema okupljanjima u interesu svih?

Jako teško. Govorio sam na skupovima Ne da(vi)mo Beograd i kada je došlo do političkog grupisanja uoči beogradskih izbora oni su bežali od nas kao đavo od krsta. Osetiš se kao da si pojeo govno, i to zato što si član ne stranke, nego udruženja građana. Po meni je to potpuno bezveze priča. Razumem da su ljudi razočarani, da su stranke zatrovale političku scenu, ali takve inicijative jako teško mogu bez ukrupnjavanja i zajedničkog organizovanja sa partijama. Bežanje od politike, to moralno čistunstvo, ne vodi ničemu dobrom i to se nažalost pokazalo na rezultatima NDBG, koje smo zvali u naš opozicioni blok i gde bi, kao rezultat, glatko nudili pet mesta na listi „Đilas, Janković, Jeremić“. Pet mesta bi imali, a ovako nula, pa zar nije bolje imati pet ljudi koji se takvom strašću i energijom bave tim problemima lokalne zajednice unutar institucija, ili ih imati rasturene bez prave snage da nešto promene.

Pitam zato što građani/ke na tim protestima čine izrazito heterogenu političku grupu, levi, desni, rusofili, evrofili… Kako da se stranke tamo osete dobrodošlim, a zarad opšteg interesa zajednice?

Teško, jer se cela stvar užasno ubrzala. Brzo se troše lica i politika. Pomažu naravno državna bezbednost i tabloidi , vrlo suptilno, da se ogade ljudima. Lako napravite od časnog zaštitnika građana ubicu „prangiju“ i čoveka koji se „grči u Beču“. Zbog jednog tvita izgubiš 15 posto podrške?! To je moguće samo u ubrzanom sistemu gde vlast vešto, suptilno i pokvareno koristi svaki način da uguši energiju i od ljudi napravi kriminalce. Kao sada sa protestima zbog poskupljenja benzina.

Šta su nam pokazali ti protesti?

Najjači mi je utisak kako su ljudi brzo zastrašeni. Par hapšenja, par pretnji, ceo dan medijske kampanje da će se pisati drakonske kazne i da će ljudi krivično odgovorati. Učešćem u svakoj vrsti građanskog protesta treba da se osećaš kao kriminalac. Uteruje se strah i za kasnije. Koriste ovo da se pokaže da „i sledeći put kada bude nešto bilo, vi ste kriminalci i država vas neće tretirati kao građane neistomišljenike, već kriminalce.“ To je najužasniji, najodvratniji utisak i ta vrsta solidarnosti se u startu ubija. Da li svakoga mora da zanima samo sopstveni interes, dupe i branša, ili smo u stanju da nas poveže zajednički interes i nepristajanje da nas prave kriminalcima. Ta poruka važi, bojim se, i za dramatičnije dane koji nam slede.

Kosovo?

foto: Dalibor Danilović

Između ostalog i Kosovo, a ono je samo okidač. Ako ovo što se dešava sa nestalim novinarom Stefanom Cvetkovićem ostalim novinarima nije povod da svi izađu na ulice, ja ne znam o čemu pričamo uopšte. Kolega je nestao, a to nije vest za mnoge medije, ili je vest u 20. minutu da kolegu proguta mrak zato što piše i misli drugačije.

Kada nekome kažem da je prodajna cena tablodia niža od proizvodne, te da tu nisu čista posla, šta je to u ljudskom biću što ga tera da mi ne veruje?

Mislim da nije problem u toj grupaciji ljudi. Problem je u gomili apstinenata, ljudima kojima se politika zgadila, i u drugom delu koji je razjedinjen i posvađan. Pomiriti posvađane i umnožiti ih sa apstinentima i zgađenima – to je veći broj od onih koji kupuju tabloide i gledaju takve televizije. Kao što je Koštunica bio najpopularniji, a DSS najomiljenija stranka, pa se izduvala na jedan posto, taj balon će da se izduva i za SNS jer on zapravo ne postoji. To je virtuelno, priča Carevo novo odelo, tih 700.000 članova i cela organizacija – su nepostojeći.

Zato Vučić uvodi nestranačke fikuse na ključne položaje?

To govori o tome, nadam se da će nam unutar sebe pomoći, da će krenuti trzavice i svađe oko podele plena. Formirana je armija nenamirenih ljudi koji su se tu upisali čekajući privilegije, novac, zaposlenje, a to im se ne dešava, nadam se da će nam oni pomoći iznutrra da se taj sistem uruši.

Karikaturista Dušan Petričić je ovde rekao da se boji da vlast neće mirno otići, vi?

Takođe sam pesimista. Nema nikakve šanse da Vučić mirno ode sa vlasti, ceo njegov politčki angažman, količina nerviranja i strasti koja ga pokreće i izluđuje za sitne stvari, a ima više poluga vlasti od Miloševića, zamislite kako će se ponašati onda kada zaista shvati realnu opasnost da mu vlast izmiče? Kada iscuri svo vreme koje pokušava da kupi pred domaćom i svetskom javnosti, a to se mora desiti. Tada će se pretvoriti u srpskog radikala, kakav je bio na samom početku, sasvim sigurno, najboljeg učenika osuđenog ratnog zločinca Vojislava Šešelja.

Šta je jači narodni okidač, Kosovo ili glad?

U svakom slučaju glad. Kosovo više nije problem, građani su pojeli toliko, već da ne kažem čega, od priče o Kosovu da bi to trajalo dan, dva. Nema te vrste energije koja bi izvela milione ljude, da brane nešto gde nikada nisu bili i ne osećaju taj problem kao lični. A problem egzistencije je svima nama veći problem. To je ta priča, „argentinski scenario“ (smeh).

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.