Umro je Timoti Džon Bajford.
Vama mlađima, koji se ne sećate života u Jugoslaviji, ovo ime verovatno malo šta znači, iako je Bajford mene i vaše roditelje učinio boljim ljudima. Ima neke simbolike u tome da velikan ode u trenutku kada umire društvo čijeg je odlučio da postane deo. Nije morao, u “matici” bi sigurno imao dostojanstveniji život i smrt nego u “dijaspori”.
Koliko je Bajford bio plemenit i duhovit lik nemoguće je opisati. Teško da postoji ijedna očuvana duša koja se nije potresla kada je pročitala tužnu vest i shvatila da i najbolji moraju da umru, a neki od nas su se opravdano ujeli za usne kada su shvatili da Bajforda nema ko da zameni, ni u najavi.
Timoti Džon je bukvalno vaspitao generacije Jugoslovena i od najmlađih dana im prelepo objasnio šta je dobro, a šta loše, na način tako originalan i kul ako hoćete, da me koliko sada hvataju žmarci kada pomislim čime danas sve bombarduju klince s TV ekrana. Deca su, izgleda, kao političari – onakvi su kakve ih zaslužujemo.
Žao mi je zbog nepravdi koje je Bajford trpeo godinama pred smrt i nadam se da će ostati simbol dobrote, nade i znanja, u ovoj garsonjeri od države i morala na kakve smo spali.
U redovima ispod prenosim intervju koji smo uradili za list “Dnevnik” 13. marta 2011, a kog je Bajford preneo na svoj blog na “Blicovom” portalu. I danas mi se ledi krv u žilama kada pročitam da je prokleti Tadić morao da interveniše za prava čoveka koji nas je sve zadužio, jednako kako bi danas veze potezao Vučić.
Slava mu, neka počiva u miru.
###
Bajford: Vlast zanemaruje decu
Dugi niz godina znao je šta ga očekuje u zrelim danima, ali to nije umanjilo neprijatnost kada se ova i dogodila. Kao stranac, nije mogao da uplaćuje penziju u Jugoslaviji i tek je pre šest godina postao naš državljan. “Rekli su mi da bi narednih 15 godina morao uplaćivati novac, da bih dobio minimalnu penziju. Tada sam imao 64 godine i to mi je bilo besmisleno. Iznenadio sam se…”, priča nam legendarni reditelj i autor neprevaziđenih serijala za decu “Neven”, “Poletarac”, “Babino unuče” i “Nedeljni zabavnik” Timoti Džon Bajford, u momentu kada je njegovo penziono klupko počelo da se odmotava nakon snažnog pritiska javnosti. Bajford će po svemu sudeći dobiti nacionalnu penziju, a mi smo ga prvo pitali da li je, znajući šta ga čeka, imao rezervni plan.
– Dve godine sam bio predlagan za nacionalnu penziju, ali je za nju predosluv da imam redovnu. Nisam se ni nadao, otpisao sam to.
Da li bi se rešio problem da nije bilo pritiska javnosti?
– Čisto sumnjam. Moja supruga mi je pomogla u obraćanju novinarima, i iznenađen sam odjekom.
Šta to govori o našem društvu?
– Očigledno da ljudi koji se bave politikom imaju druge prioritete. Ne očekujem da misle o meni, ali očigledno neko mora da im skreće pažnju. Tako je bilo i sa državljanstvom. Čim je predsednik Tadić čuo da ga nemam – iznenadio se. Odmah je pokrenuo stvar i dobio sam ga za dva meseca. Neko mi je rekao da je i ovog puta predsednik intervenisao. Neko očigledno jeste, jer su se stvari vrlo brzo promenile.
Opet ista srpska priča – treba vam veza za nešto što vam pripada?
– Ovde očigledno političari nisu u vezi s narodom. U Engleskoj je drugačije, iako njena demokratija nije savršena. Svaki kraj ima svog predstavika u Parlamentu i mogu da mu se obratim lično, ukoliko imam neki problem. Ja u Srbiji nemam svog predstavnika u parlamentu.
Verovatno niste ni sanjali da ćete pola veka živeti u Srbiji?
– U svom životu nikada nisam razmišljao duže od godinu dana unapred, nikada nisam znao šta ću raditi. Bukvalno, živim u sadašnjosti. Šta radim, to treba najbolje da radim, a u budućnosti – ne znam šta će biti.
Šta je prelomilo da ostanete?
– Nisam razmišljao o tome. Pokušao sam jednom da se vratim, 1983. kada su počeli ekonomski problemi, da moja deca nastave život u Engleskoj, ali ostao sam samo godinu dana jer u Bi-Bi-Siju nisam mogao da radim stvari koje sam želeo, a koje sam ovde radio, već samo ono što su mi urednici naređivali.
Nedavno ste postali savetnik urednika Dečje redakcije RTS-a. Ko je pokrenuo pregovore?
– Aleksandar Tijanić, u dogovoru sa Natašom Drakulić, urednicom Dečjeg programa RTS.
Nije li se to dogodilo prekasno?
– Ne znam, možda da je došlo ranije ne bih ni prihvatio. Sada mi se čini da je pravi trenutak za taj posao i ja ga shvatam vrlo ozbiljno. Imam neke ideje koje su već prihvaćene i nadam se da će biti realizovane od septembra. Neću više da režiram, ja sam savetnik i komentarišem program, čitam tekstove i dajem ideje.
Razbiše kalup…
foto: pulsonline.rs
Možete li da otkrijete neke detalje nešim čitaocima?
– Mislim da možete i sami da pretpostavite. Biće jedna emisija za školsku i jedna za predškolsku decu. Ništa epohalno, već nešto što je potrebno.
Da li će nove emisije gledati i deca i odrasli, kao stare dobre?
– Smatram da je osnov dečjeg programa, da ga cela porodica gleda zajedno.
Gosti “intervjua nedelje” stalno upozoravaju da naše društvo zanemaruje decu?
– Ne znam za društvo, ali vlast ih zanemaruje sigurno. Očigledno problem u školi nije samo u zaradama prosvetnih radnika. Pišem blog u kom dajem neke predloge, ali niko neće da me sluša. Pokušao sam da razgovaram s ministrom prosvete, ali nije želeo da me vidi. Ima problema i u televiziji, dečje emisije su na drugom kanalu rano ujutro, na prvom nema ništa, osim subotom. U stara vremena bila je i repriza posle podne, svaki dan, a sada zavisi koliko traje Skupština. Ako traje duže – onda izbacuju dečje emisije. To je uvreda za decu.
Šta je to jače od brige za decu?
– To meni nije jasno. I političari imaju decu…(smeh) ali ne znam. Na televiziji smatraju da je politika važnija od dece, ali generacije nam neće dobro odrasti ako ih tretiramo kao drugorazredna bića.
“Neki novi klinci” očigledno nisu gledali vaše emisije…?
– Ne znam da li televizija kriva, mislim da je porodični život najvažniji. Roditelji su sve više zauzeti, nemaju dovoljno vremena za decu. Kada sam počeo da radim, govorili su da deca suviše gledaju TV, da ih televizija kvari. Sada je problem što nemaju dovoljno televizijskog programa.
Šta je ubilo srpsku porodicu?
– Ekonomski položaj najviše. Znam, svugde je isto, i u Engleskoj. Za neke stvari koje nismo imali i koje su bile luskuz kad sam bio mali, danas mora da se radi puno – da bi sve to postigli i da ne bi bili u lošijem položaju od komšije.
Smatrate li da ste politički aktivni?
– Ne. Mislim da sam društveno aktivan. Glasaću na sledećim izborima, ali pitam se zašto.
I vi sumnjate u svrhu glasanja?
– Da, da… Potrošili ste favorite, ili…? – Uglavnom su svi političari izgubili kontakt s narodom. Besmisleno je. Revolucija u istoriji nikad nije nešto znatno promenila, osim francuske, mada ni to nije bila ogromna razlika.
Najveći promašaj 5. oktobra?
– U nekom smislu smo dobili, ali u drugom ne. Tada je veza između vlasti i naroda bila jaka. Đinđić je možda poslednji političar koji je imao vezu s narodom. Vlast je sada suviše daleko.
Da li su antisemitizam i ksenofobija buknuli sada, ili su sve vreme bili u nama, pa su se izlili ?
– Da, to drugo.
Ekonomska kriza je lepo opravdanje za mržnju…?
– Možda zato što ljudi sada mogu slobodnije da se izražavaju. Ranije su se plašili od vlasti. Čim ima više ljudi onda se ne plaše, kao ptice: lete u jatu, jer nemaju zaštitu lišća, i mada znaju da će stradati jedan od njih, nadaju se da neće biti baš oni.
Štrajk prosvetara, vaš komentar?
– To je stvar prioriteta. Da je školstvo proiritet, problema ne bi bilo, a školstvo i zdravstvo bi to morali to biti. Profesori su uvek imali malu platu, a ogromnu obavezu, kao i medicinari. Sramota je koliko su plaćeni.
To im daje za pravo da ucenjuju državu, na uštrb dece?
– To je pitanje ličnog stava, po njima je to jedini način. Opravdanje postoji, ali štrajk nije pravo rešenje.
Šta su vas deca naučila?
– Šta su život i prirodnost. Mlađa deca su najmanje iskvarena, otvorena su, kažu šta misle, imaju potpuno poverenje.
Nedostaje li vam ta iskrenost?
– Apsolutno. Mnogo sam bliskiji sa mlađim ljudima nego starijim.
Za kraj, ako nije previše lično, kako vas služi zdravlje?
– Sasvim dobro. Imam rak, ali imam odličnog lekara koji me drži (smeh)… Ne uzimam posebne lekove i fizički sam dobar, a mentalno – u najboljoj formi.
Igor Mihaljević
Be First to Comment