Blagoje Jovović, čovek koji je po sopstvenom priznanju upucao Anta Pavelića, a ovaj umro godinu dana kasnije od posledica ranjavanja, dobio je ulicu u našoj Republici. Teško je pronaći osobu koja nema stav o toj temi i zanimljivo je osmotriti kako pojedinačno mišljenje u vezi s ovim događajem otkriva nečije stavove o istoriji, društvu i politici.

Čini se da je atentator Jovović postao lakmus papir za sve i svakoga. Na osnovu nečijeg mišljenja o njemu, njegovom činu i imenovanju ulice po njemu, sa prilično velikom sigurnošću možemo naslutiti kakvi su svetonazori te osobe, na kom se delu političko-ideološkog spektra nalazi i kakav joj je senzibilitet.

Zapravo, jedina konstanta u srpskom društvu je ona u vezi sa sudbinom vrhovnika NDH. Na republičkom nivou nemamo moralni, legalni ili emotivni problem što je fašistički lutak skončao nasilno i mimo dosega ruke jugoslovenskog pravosuđa.

Odličan primer dubokih, a sasvim moguće i nepremostivih razlika u pogledu na „slučaj Jovović“, mogli smo pre koji dan da vidimo na TV Nova S, tokom gostovanja istoričara Aleksandra Rakovića i Danila Šarenca. Preporučujem vam da ga pogledate, ne da bi se svrstali na jednu ili drugu debatnu stranu, već da u živom prenosu vidite kako izgleda studijski pocivilizovan dijalog predstavnika nečega što se kolokvijalno i smisaono istrošeno zove prva, odnosno druga Srbija.

U tom dijalogu sabrane su skoro sve nesreće naše zemlje. Da su kojim slučajem dotakli kriminal i njegovo umilno lice korupcije, ružna slika bi postala kompletna.

Na ovom mestu uopšte nije važno da li se neko slaže sa idejom da prestonička ulica ponese Jovovićevo ime, ili ne. Trenutno je bitno razumeti da će nas nemogućnost pronalaženja zajedničkog jezika dokusuriti kao narod, naciju i puki zbir građana i građanki. Ta vrsta propadanja, nemogućnost da se složimo oko idejnih vertikala i horizontala društva, je danas zbilja gora nego devedesetih godina prošlog veka.

Republika Srbija i zvanično može da dobije dijagnozu šizofrene zemlje. Bolest „rascepa duše“ ušla je u pozni stadijum, a naši drastično različiti senzibliteti su dotakli tačku nepomirljivosti. Dok se jedan smeje, drugi će se rasplakati i obrnuto. Samo nas još strast spaja i od njene individualne jačine zavisi koliko će patiti osobe sa druge strane duševne barikade.

Glupost i kriminal učinili su građane i građanke Republike bićima iz različitih dimenzija postojanja. Naše duše i duhovi nisu ni nalik jedni drugima, čak i kada im pripomogne intelekt jednakog obrazovanja. Kako je moguće da zbog jedne ulice neko oseti sreću, ponos i emotivno zadovoljstvo, a drugi strepnju, anksioznost i traumu na odloženo. Ovim tempom, jednom ćemo dobiti i razlitiče lične karte.

Mi o tome moramo da razgovaramo bukvalno svaki dan i na svakom mestu. Pomisao da ćemo zajedno graditi društvo iz ruina, jednom kada uništitelji kriminalci napuste fotelje, danas je pusti san naivnih. Kada bi režim pao ove sekunde, mi bi zajedničkim snagama napravili još veću nakazu od Republike.

Umesto moralne pouke, detalj. Poslušajte pažljivo dva istoričara u TV studiju i priznajte sebi koji ste od ta dva fima već gledali. Kakvi su vam utisci i da li bi ga gledali ponovo u drugoj sali, odnosno koji film je počeo da se prikazuje u bioskopima ali je projekcija naprasno prekinuta, nismo stigli da ga pogledamo i ne znamo šta je bilo na kraju.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.