Predsednik Srbije i patrijarh srpski odlikovani su Ordenom Svetog Save prvog stepena. Stanoviti član predsedništva Bosne i Hercegovine dobio je Orden Svetog Simeona Mirotočivog, budući da na grudima već ima najveće odlikovanje Srpske pravoslavne crkve. Dobro ste pročitali, lice M.D. i reč „mirotočivi“ nalaze se u istoj rečenici, a u očima svete matere on je najbolje što srpski rod ima da ponudi. Da, i Nikola Selaković je nagrađen za nešto što laicima neodoljivo liči na mlaćenje pravoslavne slame sa izuzetno visokog položaja, bez ijednog merljivog, opipljivog i društveno relevantnog rezultata.

Bilo bi zanimljivo da sveta mater zvanično objavi informaciju kako se ne dobija njeno ordenje, pa da svi znamo kako da sačuvamo elementarnu pristojnost.

Na ceremoniji dodele dogodilo se ipak nešto mnogo tužnije i strašnije od puke dodele priznanja koja su, ako sudimo po laureatima, ili nezaslužena, ili bezvredna. Srpska pravoslavna crkva ponovo bi blagosiljala rat i zločine protiv ljudi koji su im najsličniji na svetu i u tom procesu podržala bi neosuđenog ratnog zločinca i falangu nemoralnih loših đaka kojom se okružio. U tom kontekstu, ordenje ima društvenu upotrebnu vrednost i služi kao alibi s nebesa da se čine najodvratnije stvari – koje smo već učinili.

Ako ti odlikovani ljudi zaista misle ono što govore, a dobar deo njih tako rezonuje i reflektuje, Srbija nije izašla iz srednjevekovnog džihada. Citati sa parade zatucanosti i nazadnjaštva nepodnošljivo su teški za čitanje. Od ludački neutemeljenog (samo)hvalisanja do skrivenih pretnji samim idejama prosvećenosti, sekularizma i građanskog sentimenta. Potenciraju se ljudske masovne datosti poput etniciteta i religije nad vrednosno merljivim dostignućima pojedinca i to je manir proverenog ološa. Ovakve manifestacije služe isključivo kao priprema za ratno stanje, što u Našim Prilikama znači da se samozvane patriote i dalje merače na pljačku. I ništa više od toga. Srce možda jeste na Kosovu, ali je nacionalno-klerikalna ruka na tvom, mom i komšijskom novčaniku, gde spava još od pada Berlinskog zida.

Na orgiji neproverljivih vrlina poruke su bile vrlo jasne. Crkva i država su „dve ruke“. Jedna se odaziva na ime Miroslav Gavrilović, druga na Aleksandar Vučić, a zajedno ljuljaju mrtvorođenu viziju sreće za sve Srbe u jednoj državi, koja nije Kanada. Pomenuta gospoda više se i ne trude da prikriju kriminalnu trgovinu krvlju, zemljom i dušama, dok lične autoritete koriste da svakog ko misli drugačije neupitno i nedokazivo markiraju kao izdajnike. Slepi za činjenice, duh vremena i eventualno pomirenje u regionu, uvijeno nam reklamiraju sukobe po etničko-verskoj liniji spolja, i slobodarsko-poslušničkoj unutar Republike.

Za sve ovo vreme, SPC se nije pomakla ni jotu u domenu preispitivanja, priznanja, osude i pokajanja za zločine koje su njeni velikodostojnici dokazano uradili građanima i građankama ove i susednih država.

Neka vas ne zavara bojkot određenih nacionalnih vedeta koje se nisu pojavile na svečanom susretu vojvoda i serdara. Ti isti ljudi predsedniku zameraju da nedovoljno žestoko ispoljava ličnost koju ovaj bezuspešno pokušava da sahrani. Orden dobija neosuđeni ratni zločinac za nešto što nije uradio (sačuvao Kosovo i ujedinio narod, prim.aut), a kritikuju ga ljudi koji smatraju da problemu Kosova i svesrpske sabornosti pristupa nedovoljno krvožedno po etničkom i verskom ključu.

Imali smo i RTV, koji je na svom sajtu blagoizvoleo preskočiti neke od ranijih dobitnika ovog ordena, pre svih tajkuna Miroslava Miškovića, na čijem je hapšenju predsednik dobio izbore. Zamišljam film u kome novinar/ka nekog od javnih serivsa pita predsnika šta misli o tome što deli najviše priznanje sa čovekom kojeg je okarakterisao kao uništitelja, štetočinu i lopova, ali se on ne daje u bioskopu „Srbija“.

Crkva je odabrala gangstere i zločince, odnosno, još od patrijarha Pavla nije prestala da ih podržava iz sitnog, bednog materijalnog interesa i dominacije nad konkurentnim „dilerima zagrobnog života“ (Mile Kekin). Bunilo patrijarha ide toliko daleko da bez štucanja smatra da svet ima bolje mišljenje o našoj zemlji zato što nismo priznali ono što svi znaju i za šta postoji sudska presuda – genocid.

„Ogledalce, ogledalce, kaži mi…“

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.